Bit generacija. Pisci i pesnici. Narkomani i alkoholičari. Boemi i hedonisti. Ludaci i genijalci koji su se drznuli da žive i stvaraju na jedini način koji su smatrali ispravnim. Bili su sve to. I mnogo više.
Utopljena u svojoj konvencionalnosti, lečeći rane nastale tokom Drugog svetskog rata, Amerika s kraja četrdesetih godina prošlog veka se u mnogome razlikovala od one kakvom je danas poznajemo.
Baš u tom periodu na Univerzitetu Kolumbija se susreću Džek Keruak, Alen Ginsberg, Lusian Kar i Hal Čejs.
Njima će se nešto kasnije pridružiti Vilijam Barouz i Nil Kasidi, a po dolasku u San Francisko upoznaće Gerija Snajdera, Lorensa Ferlingetija, Majkla Meklura, Lu Velča i Filipa Vejlena.
Nastanak “bit” generacije
Ova ekipa će u godinama koje dolaze činiti okosnicu „bit“ (beat) generacije koja će prodrmati Sjedinjene države od istočne do zapadne obale.
Naziv „bit generacija“ smislio je Keruak 1948. godine kako bi opisao andergraund pokret mladih intelektulaca željnih novih iskustava. Intelektualaca koji svim silama žele da se otrgnu od konformističkog društva tadašnje Amerike.
Sama reč „bit“ ima mnogo značenja: takt, pobediti, demoralisanost, pretučen (beat up), zamah, ritam džez muzike…
Ona istovremeno predstavlja i duhovnu prazninu ove grupe, koju su kritičari često upoređivali sa još jednom posleratnom generacijom stvaralaca, poznatom kao „izgubljena generacija“.
Bitnici se ipak nisu mogli smatrati za izgubljene.
Neprestana potraga za nečim „novim“, izražavanje individualnosti, eksperimentisanje sa opijatima, ali i se*sualnošću, obeležili su živote autora ove generacije.
Dok su ih jedni smatrali hedonistima i boemima, koji žive Ameriku na onaj način za koji smatraju da je jedini ispravan, drugi su ih videli kao grupu narkomana, alkoholičara, zabrinjavajuće promiskuitetnog ponašanja.
Svoj prvi nastup u javnosti su imali u galeriji „Six“ u San Francisku.
Upravo iz tog grada bit revolucija će se poput mastila razliti širom kontinenta.
Otac “bita”
Džek Keruak se može nazvati rodonačelnikom ovog pravca američke književnosti. Rođen je 1922. kao Žan-Luj Lebris de Keruak, sin francusko-kanadskih roditelja koji su u SAD stigli u potrazi za boljim životom.
Odrastao u radničkoj porodici u kojoj se govorio „jual“, dijalekt francusko-kanadskih šljakera, Keruak do polaska u školu nije znao ni reč engleskog.
Bio je strastveni ljubitelj Volta Vitmana i njegovog proročanstva o „dečijem geniju američkog poetskog izraza, koji leži uspavan tamo daleko srećno neprepoznat i nepovređen od koterija, pisaca o umetnosti, govornika i kritičara po književnim salonima, ili predavača na koledžu“.
U tom geniju Keruak je video sebe.
“Na putu”
Svoje najpoznatije delo „Na putu“ piše 1951 godine.
Posle dvadeset dana provedenih na benzedrinu (prvi amfetamin) u kući na Menhetnu, Keruak je ovu knjigu napisao na 37 metara dugoj papirnoj rolni bez ijednog interpunkcijskog znaka.
Roman koji govori o putu Keruaka i Nila Kesidija sa kraja na kraj Amerike i stvarima sa kojima se susreću tokom ovog „spiritualnog iskustva“, posle mnogo korekcija biva izdat tek 1957. godine.
Keruakov savremenik Alen Ginsberg tada izjavljuje da objavljena knjiga nije ni nalik onoj koju je Keruak napisao 1951.
Ipak, i tako „iseckano“, ovo delo postaje neka vrsta manifesta bit kulture, a po legendi, i danas pored Biblije predstavlja knjigu koja se najčešće krade iz američkih knjižara.
Magazin Time je „Na putu“ uvrstio među sto najboljih novela na engleskom jeziku u periodu od 1923-2005.
Iako sam Keruak nije bio preterano oduševljen titulom „oca bita“ činjenica je da su njegove knjige uticale na duhovni razvoj mnogih generacija, a američkoj književnosti donele neophodno osveženje.
Pasionirani ljubitelj džeza, belac koji vapi za slobodom koju imaju crni muzičari i seljaci iz Meksika, obožavalac skitnica i uživalac svih vrsta narkotika, nije mogao da se pomiri sa stanjem indiferentnosti koje je zahvatilo američko društvo.
Između popularnosti i iskrenosti uvek je birao ovo drugo, odbijajući da u bilo kom trenutku skrene s puta po kojem je odlučio da se vozi.
Keruak se vremenom udaljio od bitnika i sklonio sa scene.
Iako je učestvovao na demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, šezdesetih godina prošlog veka sa trećom ženom i majkom svoje dvoje dece povlači se u Orlando.
U tom gradu 1969. umire od ciroze jetre u 47. godini.
Ginsberg je tada rekao:
„Kroz sto godina, večine današnjih pisaca se niko neće ni sećati, ali će još uvek čitati Džeka.“
Njegova poznata dela su još: „Skitnice Darme“, „Dr. Saks“, „Usamljeni putnik“, „Megi Kasidi“, „Podzemaljci“, „Pik“, „Vizije o Kodiju“, „Knjiga snova“, „Spis o zlatnoj večnosti“, „Tuga“, „Meksiko bluz“, kao i mnoge pesme.
Alen Ginsberg
Pored Keruaka, Alen Ginsberg se smatra još jednim od „gurua“ bita.
Rođen je u Nju Džerziju 1926 godine. Dete pesnika i majke ruske emigrantkinje sa psihičkim problemima, Ginzberg prvi put u sukob sa zakonom dolazi 1948. godine kada ga hapse pod optužbom da je pružao skrovište narkomanima i lopovima.
Umesto u zatvoru, završava u psihijatrijskoj ustanovi u kojoj provodi osam meseci.
Među bolničkim zidovima upoznaje Karla Solomona kojem će posvetiti svoje najpoznatije delo „Urlik i druge pesme“ koje izdaje 1956.
Tih godina Ginzberg upoznaje i Pitera Orlovskog koji će mu ostati partner do kraja života.
Knjiga zbog koje je bio izvođen pred sud mu donosi veliku popularnost, a Ginsberg se odlučuje da krene na put oko sveta.
U Meksiku izučava kulturu Maja, u Japanu postaje budista, u Indiji živi sa prosjacima i hindu učiteljima, sa Kube ga proteruju zbog „previše liberalnih stavova“.
Putuje Amerikom i Evropom gde čita svoje pesme i širi ideju slobode pojedinca za koju se strastveno zalagao.
Učestvuje u velikim demonstracijama protiv američke intervencije u Vijetnamu gde ga hapse kao jednog od istaknutih članova hipi pokreta.
Aktivan je u svim andergraund krugovima tih godina. Bori se za prava homose*sualaca, a sa Albertom Hofmanom (tvorcem LSD-a) učestvuje na konferenciji o LSD-u koju je organizovao Kalifornijski univerzitet.
Pored „Urlika“, poznata Ginsbergova dela su: „Kadiš“, „Sendviči realnosti“,“Gvozdena kuća“.
Iako često osporavan, za zbirku „Pad Amerike“ 1974. godine dobija Nacionalnu nagradu za književnost.
Umire 1997. godine od raka jetre u sedamdesetoj godini.
Vilijam Barouz
Pored Keruaka i Ginsberga Vilijam Barouz predstavlja trećeg, možda i najkontroverznijeg apostola bit generacije.
Njegova knjiga „Goli ručak“, objavljena 1958. godine, a koja se sastoji iz kratkih i konfuznih priča u narkomanskom zavisniku Vilijamu Liju, Barouzovom alter egu, predstavlja jedno od najšokantnijih dela američke književnosti.
Ovaj roman je zbog svog eksplicitnog sadržaja jedno vreme bio zabranjen u Los Anđelesu i Bostonu.
Barouzov prezir prema tadašnjem stanju stvari u zemlji možda se najbolje može videti u rečenici:
„U Americi moraš da budeš ili devijantan ili da umireš od dosade.“
Tragični događaj koji je u mnogome odredio njegovu sudbinu je bio trenutak kada je glumeći Vilijama Tela umesto u jabuku metak poslao u glavu svoje tadašnje supruge.
Barouz se nikad nije oporavio od ovog događaja, i do kraja svog života se borio sa ovisnošću od narkotika.
Umro je od srčanog udara samo četiri meseca posle Ginsberga, a njegovi savremenici tvrde da je „otišao da završi započeti razogovor sa Alanom“.
Barouz je iz jedine dve veze koje je imao sa ženama iza sebe ostavio dvoje dece.
Nil Kasidi i Lorens Ferlingeti
Bitni likovi ove kontrakulture su bili i Nil Kasidi i Lorens Ferlingeti.
Najpoznatije delo Nila Kasidija je „Prva trećina“ objavljeno 1971. godine.
Iako nikad nije postigao veliki književni uspeh, Kesidi se u besmrtnost upisao kao Din Moriarti, buntovnik i skitnica iz Keruakovog romana „Na putu“.
Ferlingeti je odigrao veliku ulogu u promociji bit kulture. Ovaj doktor poezije sa Sorbone je 1953. u San Francisku osnovao knjižaru „City lights“, a posle dve godine i čuvenu istoimenu izdavačku kuću koja je prva štampala dela bitnika.
Ferlingeti je 1958. objavio svoju zbirku pesama „A Coney Island of Mind“. Do danas ta zbirka ostaje jedno od najvećih pesničkih dela 20. veka.
Bit pokret svoj prerani kraj doživljava krajem šezdesetih godina kada na scenu stupaju „deca cveća“.
Nesporan uticaj na globalnu kulturu
Pored Keruaka koji se već odavno distancirao od bitnika, i većina njegovih saboraca odlazi sa scene.
Iako kratkog daha, bljesak jedne generacije ostavio je veliki uticaj, kako na američku, tako i na svetsku kulturu.
Ginsberg 1982. objavljuje sažetak najvažnijih efekata nastalih zbog bit generacije među kojima su: ukidanje cenzure, duhovno oslobađanje ljudi, demistifikacija kanabisa i drugih opijata.
Nesumnjiv je njihov uticaj i na druge grane umetnosti, pogotovo na film i muziku.
Čuveni američki muzičar Bob Dilan je jednom prilikom priznao da ne bi uspeo da razvije svoje pesničke sklonosti da ga na to nije podsticao Alan Ginsberg.
Pokojni frotmen „Nirvane“ Kurt Kobejn u toj meri je bio impresioniran likom i delom Vilijama Barouza da je sa njim 1993. snimio numeru „Zvali su ga sveštenik“.
Pripadnike ove generacije umetnika sa današnje distance možete posmatrati kao grupu ludaka devijantnog ponašanja, ogrezlih u porocima i svim poznatim vrstama bluda. Ili kao skup genija koji su promenili do tada poznate okvire književnog stvaralštva.
I dok su ih kritičari godinama optuživali da su izbrisali granicu između književnosti i stvarnog života, mnogi su zaboravili da ta granica kod njih nikada nije ni postojala.
Oni su samo želeli da žive svoju književnost.
I to je sve.
