Don Miguel de Unamuno bio je neko vreme poštovan kao neki Tolstoj Španije. Kada je, boreći se protiv Alfonsa XIII, morao da napusti Otadžbinu, i da živi u emigraciji, u Francuskoj, cela ga je Španija poštovala i on je bio idol svih levičara u Španiji.
Unamuno je godinama čekao na granici i vratio se u trijumfu. Alfons XIII morao je da napusti zemlju.
Čuveni španski pisac bio je u to vreme u celoj Evropi idol levičara koji su nekom fantastičnom željom želeli pobedu revolucije u Španiji.
Danas je reka Manzanares koja teče kroz Madrid, uska kao čaša vode, granica između crvenih i crnih, ali ujedno granica i između dve Evrope, jedne koju nazivaju fašističkom i druge koju, đuture, nazivaju komunističkom.
Ali već davno Španija je kao neka usahla reka koja protiče između dve Evrope.
Na robiji
Unamuno je po narodnosti bio Bask i ponosio se time. Baski su dali Španiji velike ljude i, u razgovoru, Unamuno nikad nije bio separatist.
On je postao najčuveniji španski književnik, dok je radio na univerzitetu u Salamanki i Salamanka ga je volela kao da mu je bila rodno mesto.
Godinama, dok je Unamuno vodio svoj politički rat, Španija je upirala oči u njega.
Unamuno se uvek dobro držao. Ostao je siromah do smrti i od svoje plate profesora univerziteta jedva je izdržavao ogromnu porodicu. Ali nije popuštao.
Taj bivši profesor grčkog jezika sedeo je dugo na robiji, mučio se u emigraciji i godinama je bio jednodušno smatran kao budući predsednik republike.
Opozicija do groba
Kad je republika došla, on je postao samo član glavnog prosvetnog saveta, a u parlamentu sedeo je u nekoj naročitoj, ličnoj, usamljenoj opoziciji do smrti. Opoziciji skoro protiv svake vlade. Tako reći van stranaka.
Republika je gledala u njemu ostarelog pesnika, čuvenog u svetu, i političara bez značaja.
Oni koji su osećali izvesnu nelagodnost da tako lako pređu preko nekadašnjeg idola Španije, smatrali su da je njegova uloga velika iako je politički tako čudna.
Unamuno je, govorili su, savest Španije. On je to bio i u emigraciji, on je to još više kod kuće.
Unamuno, govorio mi je, naš bivši poslanik u Madridu, gospodin Janković, to je Sokrat Madrida.
Šta da kažemo o Evropi, kako je ona shvatila borbu ovog velikog Španca?
U Evropi su neki znali da je Unamuno pisac vanredne knjige Život don Kihota i Sanča ili isto tako čuvenog dela O tragičnom osećanju života.
U Španiji, neko vreme, obožavanje Unamuna uzelo je oblik pravog kulta, u Evropi bilo je mnogo ljudi koji mu ni imena nisu znali.
Za obnovu Španije
Kritičari su isto tako bili podeljeni u dva tabora kad je bila reč o Unamunu. Jedni su ga smatrali poslednjim velikim, katoličkim piscem Španije, drugi samo velikim stilistom. Niko, međutim, nije odobravao njegovu stalnu opoziciju.
Unamuno je hteo obnovu Španije, povratak kastilijanstva. On je začetnik dubokog interesa koji je španska inteligencija počela da pokazuje za politička i društvena pitanja, poslednjih godina. Njegova uloga u tom smislu, daleko je značajnija od njegove uloge u parlamentu.
Evropa ga je smatrala glavnim protivnikom Alfonsa XIII. Ali tek što je došla republika, Unamuno je u Parizu objavio knjigu Pre i posle revolucije.
Ova knjiga bila je šamar novom režimu. Kada je vlada Azanje bila u krizi, Unamuno je govorio predsedniku republike ne o krizi vlade, već o krizi režima.
Odlični govornik, starac, retko se dizao sa svoga sedišta, ali kad se dizao bio je vrlo neprijatan.
Azanja, Prijeto, Besteiro, Leru, Robles i drugi bili su praktični političari, stari Unamuno moralist i to je sve.
Doktor Maranjon, Pio de Baroha, Ortega i Gaset, išli su sa vremenom, stari Unamuno počeo je nekako čudno da se vraća duhovnoj prošlosti svoje zemlje.
Zli jezici govorili su, katolicizmu. Malo je falilo pa da Unamuno ode u haps za vreme republike.
Kad je general Franko otpočeo svoj marš na Madrid, Unamuno se pridružio u Salamanki nacionalistima.
Ali tek što je Salamanka postala glavni grad jedne desničarske Španije, starac je opet počeo da kritikuje.
Vi ćete pobediti, vele da je govorio, ali nećete ubediti.
Unamuno i Madarijaga
Sad u Salamanki, Unamuno leži u jednom običnom grobu. Umro je tiho, ne dočekavši kraj bratoubilačkog rata.
Ono što je najbolje bilo u tom čoveku, to je bio njegov idealizam. Unamuno nikada nije bio materijalist. Bio je pravi Španac.
Samo snagom duha dugo godina, u Društvu naroda, Španija je igrala časnu ulogu i sa velikim prestižom. Govori njenog predstavnika g. Madarijage bili su pobeda duha. Unamuno, nije mogao da podnese pobedu materije.
Zato je pravio scene i monarhiji, i republici i generalu Franku. Bio je skoro komičan sa svojom molbom da treba pokušati i ubediti, onda, kada je valjalo pobediti.
Tri puta sam razgovarao sa Unamunom. Jednom u Salamanki, dva puta u madridskom Ateneu. Ličio je na našeg Đuru Daničića. Nosio je skromno crno odelo, uvek, i zlatne naočari.
Bio je starački ljubazan i neobično skroman u raskošnom „Grand Hotelu“, gde je sad generalštab generala Franka. Na knjigama Unamuna izdavači su zaradili milione, Unamuno je ostao siromah.
Nosio je čistu, prostu košulju, sa okovratnikom van kaputa starog romantičara. Govorio je bez gesta ruku, jeo je malo i zamišljeno pri stolu. Svakoga je slušao mirno.
Filolog, on je tražio folklorni značaj stranih reči. Pitao me o Bugarskoj i Srbiji i kako tamo žive ljudi, kako umiru, kako misle, seljaci, radnici, zanatlije.
Nikakve, ni najmanje poze nema u njegovom držanju. Glas mu je sasvim tih a kosa oštra.
Dubina duše španskog seljaka
Pita me kako mi se svide seljaci, jer smo bili u selima oko Salamanke. Ja mu kažem da mi se čini vlaški. Frula i bubanj iznenadili su me u okolini Salamanke.
Treba da zađem među španske seljake, veli on. To je najbolje što Španija ima. Duboka je njihova duša i njihova vera. Ne može niko ukinuti tu crkvu koju španski seljaci vole.
Arapi su to, govorio mi je Unamuno, sa dubokom verom i željni misticizma. Arapi su to, i u katoličkim katedralama u Salamanki i Toledu.
Reč prelazi na njegove godine i zdravlje. Kažem mu da se vanredno drži. Unamuno je tada bio 69 godina.
On mi je pričao kako je ležao mesecima bolestan u Parizu na bulevaru Sen-Mišelu. Govori kako je teško naučiti tuđ jezik.
Priča kako mu je bio u gostima Fransis Džems, lovio sa njim, pecao ribu, ali da nauči španski ni tri reči nije hteo.
Katolički problem u Španiji
Pitam ga o separatizmu Baska, jer je Unamuno poreklom iz Bilbaoa. On odmahuje rukom.
Oseća se Španac. Španija je velika duhovna i moralna zajednica, jedna od najčvršćih u Evropi. To je bilo najbolje što sam od njega čuo.
I Lojola je bio Bask, veli Unamuno. Svet zna da je to osnivač jezuitskog reda, ali ne zna, da je to bio i najveći jansenist.
I u porodici Unamuna bio je jedan, Huan de Unamuno, reformator. Katolički problem, veli starac, najvažniji je španski problem i marksisti ga ne rešavaju dobro. Unamuno je branio i jezuite.
Oni su, rekao mi je, izvršili reformu u crkvi. Možda dublju nego svi drugi. Zatim, umorno saginje glavu i zatvara nervozno jedno oko.
Unamuno je znao naše narodne pesme
U Madridu, razgovarao sam sa njim u Ateneu a posle sam ga otpratio u parlamenat.
Zavaljen u staru naslonjaču slobodnih zidara, Unamuno je govorio o našem desetercu. On je naše narodne pesme znao i poznavao, što me je donekle začudilo.
Smatrao je da je stih u nas potpuno srodan po ritmu stihovnma španskog Romancera. Pesmu o smrti majke Jugovića znao je celu.
Može se misliti kako sam bio dirnut, kad mi, iznenada na našem jeziku reče: moja ruko, zelena jabuko.
Mnogo je raspitivao o Crnogorcima. Neko mu je rekao da liče na Špance i Crnogorci su ga mnogo interesovali.
O kralju Petru
Republikanac, on je sa divljenjem govorio o kralju Petru i upozorio me, da je, sem Rostana, i jedan Španac napisao lepu pesmu o povlačenju starog Kralja preko Albanije. To je Joakin Montanjer.
Raspitivao se o diktaturi kod nas. Ono što nisam očekivao to je bilo da je vrlo lepo govorio o Alfonsu XIII. Vaš Kralj, rekao mi je Unamuno, uzeo je sam stvar u svoje ruke i to je dobro.
Kod kralja Alfonsa nije bilo dobro da je popuštao okolini. On je prepustio sve Primu de Riveri i to je bio uzrok propasti diktature.
Kralj treba da bude kralj. Unamuno je jako kritikovao držanje monarhije u Italiji i nije ga odobravao.
Meni se činilo da je to držanje uslovljeno političkim potrebama zemlje i ja sam naročito skretao pažnju na visoku kulturu naučenjačku, i ličnu otmenost italijanskog Kralja koja je poznata.
Unamuno je govorio otvoreno i nikada nije krio svoje misli.
O Ruđeru Boškoviću
Zatim, opet se vraćao na našu prošlost. Znao je više nego ja o našem Ruđeru Boškoviću.
Njega je naročito dražila država koja je tada u Španiji bila nasilnija od inkvizicije.
Država mu se činila gora nego crkva i ako i dalje ovako potraje, smatrao da će i ateiste oterati natrag u crkvu. Unamuno je predviđao katastrofu.
Španija nije učestvovala u ratu i obogatila se za vreme rata. Zato u njoj nije bilo gladi, ali on je smatrao da biva ipak sve gore.
Mnogo ga je ljutilo pitanje prosvete. Smatrao je da se Azanja igra sa pitanjem škola. Treba priznati, govorio je Unamuno, da su katoličke škole bile dobre.
To su moje zabeleške o razgovoru sa Unamunom.
On nije bio separatist i smatrao je da treba da se bori protiv svake vlade ako čini nešto što nije dobro. Unamuno nije želeo otcepljenje baskijskih oblasti.
Niko, radi nekoliko miliona Mađara, neće učiti mađarski, rekao mi je Unamuno, a i vi Sloveni bićete veliki tek onda kada se stopite u sto miliona.
Eto u Madridu Česi su pravili veliku reklamu. Naši studenti otišli su u Prag, ali znate li gde su se upisali? Upisali su se na nemački univerzitet tamo.
Izvor: Fenomeni
