U ovom gradu više me ne poznaju ljudi ni psi,
prozori na kućama zatvaraju se kad prođem,
ali ja ovamo često dođem,
da odveć ne bude sam moj prijatelj jedini,
stara, drvena klupa, na kojoj smo sedeli mi
po letnjoj mesečini.
Sada je to samo daska na kolju, iskrivljena od kiše,
na kojoj još nisu istrulila urezana slova,
možda nekog cveća koje oporo miriše,
ili imena neispitanih bolova.
Kao lopov, noću, prikradam se i sednem na nju,
a zatim dugo sanjam.
Sa nje kao pticu iz ruke ispustih dušu svu,
Kao da je danas gledam, do zvezda zanesen, —
To ne znam da li živ na nju sedam,
ili je to umrlog stranca prozirna sen?…
Rade Drainac
