Ako vas je naslov ovog teksta podsetio na čuveni roman “Alisa u zemlji čuda” Luisa Kerola, niste puno pogrešili. Jer kad pogledate radove Marije Marković za trenutak zaista pomislite da se nalazite u zemlji čuda iz koje ne želite da se vratite. Pogotovo ako ste “navučeni” na najvažniju sporednu stvar na svetu od klinačkih dana poput potpisnika ovih redova.
U Marijinim radovima mesto su pronašli skoro svi fudbalski heroji i majstori igre na zelenom tepihu u čijim golovima i potezima smo uživali ili još uvek uživamo. Istorijski momenti, dresovi što bude romantična sećanja, specifični detalji karakteristični za igrače… Sve to je Marija kroz svoje radove prezentovala na jedan netipičan način i osvojila publiku u Srbiji i svetu.
Ko je Marija Marković?
Marija Marković je umetnica iz Beograda. Grafički dizajn je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u gradu “večitog derbija”. Bavi se dizajnom radova u kojima glavnu ulogu imaju fudbaleri, mada ima i drugih motiva, ali ovi prvi ipak dominiraju.
Za svoj rad do sada je dobila brojna priznanja, oličena pre svega u činjenici da je sarađivala sa svetski poznatim sportskim časopisima, fudbalskim klubovima i organizacijama.
U razgovoru za portal nook.rs Marija nam otkriva kako se odlučila za fudbalski dizajn, kakako dolazi do toga da je svetski sportski časopisi i klubovi kontaktiraju za saradnju, koliko je ljudima neobično to što se kao devojka bavi dizajnom u fudbalu, ali i kako se uopšte obrela na “terenu” najlepše igre na svetu.
– Sve je počelo sa košarkom koja mi je bila daleko zanimljivija kao koncept igre. Fudbal je došao na red za vreme Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj. Bila sam kao hipnotisana tim prvenstvom. Pošto je moj tata ljubitelj fudbala onda smo gledali sve utakmice zajedno. Uz Jugoslaviju sam obavezno gledala Francuze i Italijane ali celokupni utisak je da što se reprezentacija i njihovog kvaliteta tiče to bilo jedno od najboljih prvenstava ikada, ako ne i najbolje.
Kako dolaziš do ideja za svoje radove? Primetio sam da se među njima nalaze mnogi legendarni fudbaleri kojih se verovatno današnji klinci i ne sećaju. Posebnu pažnju obraćaš i na lične osobine “modela”, kao što je to recimo slučaj kod sadašnjeg trenera Lacija Mauricija Sarija kojeg si predstavila sa cigaretom.
– Srećom, fudbal je sport u kom ideja nikad neće zafaliti. Toliko je igrača i zaista u vezi sa svakim ima nešto što je specifično. Da li u samoj igri, pojavi, kretanju, načinu na koji slave golove ili nekim trivijalnim stvarima koje su karakteristične za njih. Sve su to detalji koji posluže kao ideja, kao eto kod Sarija koji je po mom mišljenju vrlo zanimljiva pojava u svetu fudbala i bilo je lako predstaviti ga na efektan način baš zbog nekih detalja koji su tipični za njega.
Znamo da je umetnicima teško da se odluče za jedno delo kada ih pitamo ono čuveno pitanje o omiljenom radu. Da li je i kod tebe takav slučaj?
– Nije jedan rad u pitanju, ali neka to bude serija radova vezana za Jugoslaviju sa Svetskog i Evropskog prvenstva 1998. i 2000.
Da li si dobijala neke povratne reakcije od fudbalera? Jesu li videli tvoje radove i kakvi su im utisci?
– Jesam, trebalo bi da im se sviđa (smeh). Sticajem okolnosti, neki od njih imaju odštampane radove i bude mi drago kad to saznam, naravno.
U jednom od tvojih intervjua pročitao sam da su tvoji radovi počeli da budu prepoznatljivi globalno nakon Mundijala u Brazilu 2014. Možeš li da nam opišeš kako se to desilo i da li si bila spremna za tako nešto?
– Jeste, u tom nekom periodu sam se konkretno opredelila da se bavim grafičkim dizajnom u sportu. A počelo je malo ranije i od rada Tijerija Anrija koji sam okačila na svoj online portfolio pa se to proširilo na još desetak igrača i ti radovi su došli do novinara Daily Mirror-a, Telegrapha, Sports Joe… Ti članci su bili, na neki način, vetar u leđa jer je posle toga dosta ljudi bilo zainteresovano za saradnju pa sam samim tim i ja negde presekla i udaljila se od klasičnog dizajna i u potpunosti posvetila dizajnu kojim se bavim danas.
Nakon toga sarađivala si sa mnogim svetskim časopisima. Poslednji u nizu je čuveni francuski L’Equipe. Kako je došlo do saradnje sa Francuzima?
– Njihova ideja je bila da se radi redizajn nekih od najpoznatijih naslovnih strana L’Equipe magazina. Predstavili su mi detaljno ideju i da li sam zainteresovana da sarađujemo na tom projektu. Naravno da sam bez preteranog razmišljanja pristala jer je ovo bila zaista sjajna saradnja. Za poželeti. Počevši od same ideje, izbora naslovnih strana, ljudi iz L’Equipe-a i Plakat-a koji su bili maksimalno profesionalni i fokusirani na posao. A krajnji rezultat je 15 redizajniranih naslovnih strana koje će biti u prodaji i meni jedna od dražih saradnji do sada.
View this post on Instagram
Radila si i sa brojnim svetskim klubovima kao što su Bajern Minhen, Atletiko Madrid, Napoli, Blekburn rovers, ženskom fudbalskom ligom u Engleskoj, ali i košarkaškim klubom Partizan. Koju saradnju bi posebno izdvojila?
– Možda bi to bila saradnja sa UEFA. UEFA i francuska agencija GATE11 su okupile grafičke dizajnerke i ilustratorke za izložbu povodom Evropskog prvenstva za žene u Engleskoj. Svaku reprezentaciju je predstavila umetnica koja dolazi iz zemlje učesnice. A kako se Srbija nije kvalifikovala a iz organizacije su želeli da budem deo izložbe, tako da sam ja radila naslovni plakat same izložbe koja je bila postavljena u sedištu UEFA u Nionu i na prvenstvu u Engleskoj, mislim da je bio Wembley stadion.
View this post on Instagram
Da li u takvim situacijama, kada dizajniraš za poznate časopise ili klubove i organizacije, imaš slobodu u kreativnom radu ili ipak moraš da se prilagodiš njihovim zahtevima? Koliko ti to olakšava ili otežava posao?
– Gotovo uvek dobijem smernice, nekad opširinije i prilično detaljne ili u svega nekoliko rečenica bez mnogo zahteva. I uglavnom se dogovor oko radova sumira rečenicom da budem opuštena u radu koliko god je to moguće. Naravno, postoje neke stvari koje moraju da se ispoštuju poput kolorita, fonta, pozicioniranja određenih elemenata koji su bitni i onda se prilagodim tome. Svakako je mnogo lakše kada su zahtevi jasni ili kada je se predstavi ideja barem okvirno pa se dalje razrađuje.
Kada sam prvi put ugledao tvoje radove, prvo što mi je palo na pamet su moji klinački dani i seckanja fotki igrača iz novina i naslova i slaganje u neki improvizovani album fudbalskih sećanja. Kako bi ti opisala svoj stil?
– Ukratko, kolaž. Kombinacija fotografije, tipografije, vektora…
Koliko je danas teško biti autentičan kada praktično živimo u jednoj copy-paste eri čudnih trendova i još čudnijih navika?
– Mislim da više ni u jednoj sferi umetnosti ne može da se izmisli nešto toliko epohalno da baci ljude u trans jer je sve već viđeno i postoji samo varijacija kroz neke nove forme koje dočekaju svoje vreme i svoju publiku. Ljudima privuče pažnju nečiji stil, tematika, detalji, način na koji predstavlja svoju umetnost i biraju šta žele da prate i lako filtriraju šta im se sviđa a šta ne. Vrlo je nezahvalno definisati šta je danas estetski prihvatljivo pa samim tim i to koliko je ko autentičan u onome što radi je drugačije iz perspektive svakog od nas.
Postoji li još neki umetnik na kojeg bi nam skrenula pažnju a da spaja dizajn i sport?
– Postoje stvarno sjajni i pretalentovani ljudi čiji rad pratim. Volim da ispratim kako drugi vide fudbal kroz dizajn i ilustraciju i evo nekoliko umetnika čije radove baš preporučujem: Charles Darwin, 16bitgoals, Peter O’Toole…
Fudbal se i danas najčešće percipira kao muška stvar. Postoje li devojke koje ti se javljaju i dele tvoju pasiju za fudbalom i umetnošću?
– I dalje postoji ta kultura da je fudbal muška stvar iako se to zaista menja iz godine u godinu. Nisam do sada imala neprijatnih iskustava kao saradnica ili kao sagovornica kada je fudbal u pitanju ali su žene/devojke i dalje u manjini kada govorimo o poziciji žena u svetu fudbala. Retko ćete naići na ženu da je na nekoj bitnoj funkciji u fudbalskim organizacijama jer se i dalje na to gleda kao na nešto što je prosto predodređeno da budu pozicije za muškarce i da su žene nedovoljno kompetentne za to. Što je svakako pogrešno i kroz svoj posao sam imala prilike da budem u kontaktu sa devojkama koje su prisutne u svetu fudbala kroz razne aktivnosti i koje su podjednako profesionalne kao i muškarci ako ne i bolje.
Možeš li ukratko da nam opišeš kako izgleda tvoj proces rada. Od trenutka kada Marija Marković sedne za sto do realizacije.
– Malo prokrastinacije se nekako podrazumeva… zar ne? Ukoliko rok nije blizu ili ako ne radim uporedo više radova. Uglavnom je proces vrlo sličan, ako dobijem vrlo precizne smerice i materijal i rad bude brži u suprotnom prvo tražim odgovarajuće fotografije koje su mi osnova po kojoj dalje razvijam ideju. Nisam ljubitelj skiciranja jer je u pitanju kolaž koji to ne zahteva, tako da uštedim dosta vremena i direktno počinjem sa radom čim otvorim programe.
Dresovi sa sobom nose posebnu priču kada su fudbalski klubovi u pitanju. Jedna cela istorija pobeda i poraza, suza i osmeha, sreće i tuge, utkana je u njih. Za veliki broj ljudi predstavljaju mnogo više od parčeta tkanine. Koliko ti je važna estetika dresova za tvoj dizajn?
– Nije direktno povezano sa mojim dizajnom ali stvarno volim da ispratim nove garniture dresova iz sezone u sezonu. Sve više je klubova iz nižih liga ili onih ne toliko eksponiranih koji imaju poslednjih sezona dresove dizajnirane na zavidnom nivou i drago mi je što to više nje svojstveno samo velikim klubovima. I promotivne kampanje su dosta kreativne I kvalitetne pa su doprinele tome da dresovi polako postaju deo popularne kulture i nisu više samo rezervisani za ljubitelje fudbala.
Kako ti izgledaju današnji dresovi? Meni lično su stariji bili mnogo lepši i kreativniji. Danas su mi svi slični, sa “drečavim” bojama i čudnim izgledom… Nekada su se i sjajno kombinovali sa sponzorima. Recimo West Ham i Dr Martens, Fiorentina i Nintedo, Liverpul i Carslberg, Crvena zvezda i Pils, Lacio i Siemens, Milano i Opel, Inter i Pirelli… Spisak je beskonačan, a kao da je svaki od njih iza sebe nosio i neku priču. Sad mi se ne čini da je takva situacija ili sam prosto omatorio…
– Estetika današnjih dresova u odnosu na dresove od pre 10 i više godina se drastično razlikuje jer se izlazi iz klasičnog okvira dizajniranja dresova da budu isključivo u bojama kluba. Kao što si i sam primetio, kolorit je daleko intenzivniji, u detaljima se dosta koriste fluo boje koje su efektne, vezovi, netipičan kolorit i možda nisu svima najsjajniji izbor ali privlače pažnju. Na primer ovogodišnji dresovi Mančester Junajteda su na pruge u zelenoj I beloj boji, nije se išlo na sigurno sa crvenom bojom sa žutim i crnim detaljima i krajnji rezultat nije uopšte loš. Ima mnogo dobrih primera u kojima se odskače od neke klasike na koju se naviklo i nemam ništa protiv da se izlazi iz te sigurne zone i rizikuje.
Kad smo već kod dresova, otkrij nam koji su za tebe najlepši?
– Evo, već neke od meni omiljenih si i sam spomenuo kao što su West Ham i Dr Martens, Fiorentina i Nintendo, pa onda neki od dresova poput Parminog Parmalat-Champion, Zvezdin Beobanka-Kappa dres, retro dresovi Boke Juniors su sjajni, ali i estetika dresova reprezentacija Francuske i Italije koja mi je uvek bila parametar za dobar dizajn.
Koliko uspevaš da pratiš fudbal danas? Čini li ti se da se igra promenila i postala previše usmerena na biznis, a ne ono što je bila od svog nastanka – stvar radničke klase? Moj subjektivni osećaj je da ponestaje onih pravih umetnika sa loptom ili tipova kao što su bili Džerard ili Toti, spremnih da provedu celu karijeru u klubu svog detinjstva. Nekako, i na tvojim radovima dominiraju likovi koji su već završili karijere. Misliš li da novac može da ubije magiju koju fudbal nosi sa sobom i da postane privilegija bogatih? Da li smo u opasnosti da nam ponestane fudbalskih heroja sa kojima bi se klinci identifikovali?
– Ispratim onoliko koliko me zanima i klubove koje i inače pratim iako se kvalitet fudbala menja iz godine u godinu. Nekima na bolje, nekima ne. Meni je defnitivno draži I lepši fudbal koji su igrali Toti, Vidić, Anri, Pirlo, Vijeri, Del Piero, Ćavi, Rio Ferdinand, Simeone (…) nego današnji fudbal. Ali da ne odlazim u neku krajnost sa preteranom kritikom na račun današnjeg fudbala, uvek će biti fudbalskih heroja za svaku generaciju klinaca. Nisam sigurna da li će baš biti u rangu Totija I Džerarda i koliko će fokus biti na kvalitetu igre a ne na novcu koji sve više postaje primarni motiv da se bave fudbalom.
S obzirom na to da smo u priči o fudbalu poslužiću se onom sjajnom izjavom Nemanje Vidića kada kaže: “Ne živim ja san nego svoje ambicije i ciljeve. San sam proživeo na „Marakani“. Nisam kao klinac sanjao dres Mančestera ili Reala već dres Zvezde, kapitensku traku na ruci i gol Partizanu! I sve sam to ostvario. Jedino što nisam, a o čemu sam kao klinac maštao u Užicu, bilo je da posle pogotka protiv crno-belih otrčim na severnu tribinu i – ne vratim se na teren. Ali, da ponovim, Zvezda je san, a Mančester je dokazivanje, profesionalizam”.
Ako bi se vodili ovom Nemanjinom mišlju, šta bi za tebe bilo ostvarenje sna?
– Ne razmišljam preterano o tome jer mi bilo kakvo postavljanje krajnjih ciljeva što se posla tiče predstavlja neku vrstu nepotrebnog opterećivanja pa idem korak po korak. Okvirna slika i ambicija svakako postoje, vezane su za sport – konkretno dizajn u fudbalu i trudim se da mi uvek fokus bude ono na čemu trenutno radim.
View this post on Instagram
Da li i u budućnosti vidiš sebe u dizajnu povezanim sa fudbalom?
– Svakako bih volela da to bude primarno ali nikad se ne zna.
Marijin izbor
Omiljeni igrač: Skratiću listu pa nek to budu Roberto Bađo i Dejan Savićević
Omiljeni klub: Crvena zvezda
Omiljeni stadion: Odgovor se nekako nameće sam 🙂
Omiljena liga: Serija A, definitvno 🙂
Omiljena navijačka pesma: Ako izuzmemo Zvezdine pesme, simpatična mi je Forever Blowing Bubbles koju sam prvi put čula u srednjoj školi u izvođenju Cockney Rejects-a i kao wow.
Prva utakmica na kojoj si bila: Večiti derbi…sjajan izbor za prvu utakmicu.
Stadion koji bi volela da vidiš: Uh, više njih. Recimo: stadion Napolija, Olimpijakosa, novi stadion Atletiko Madrida Wanda Metropolitano, London Stadium, Stadio Olimpico, Stade Velodrome…