Sećam se dobro pogleda njenog.
On mi još dušu probada
Kao što vatrena pruga para noć.
Sećam se dobro pogleda njenog. Ostalo…
Da, ostalo, jedino je životu slično.
Juče, šetao sam ulicama kao bilo ko.
Razgledao sam izloge bezbrižno
I nisam sreo prijatelje sa kojima bih popričao.
Najednom sam uvideo da sam žalostan, smrtno žalostan,
Toliko žalostan da mi se činilo nemogućim
Da doživim sutrašnji dan, ne zato što ću dotle već umreti
ili se ubiti,
Već zato što bi bilo nemoguće sutra živeti, i ništa više.
Pušim, sanjam, zavaljen u naslonjači.
Boli me život kao neudoban položaj.
Mora da tamo, južnije, postoje ostrva
Na kojima bi patnja bila podnošljivija,
Gde bi život manje muke zadavao mislima,
Gde čovek može da sklopi oči i na suncu da se uspava
Pa da se probudi bez obaveze da razmišlja o društvenim
odgovornostima
Ili da se pita koji je danas dan u nedelji ili mesecu.
Štitim u grudima, kao nekog neprijatelja koga strepim da
ne povredim,
Jedno srce preterano spontano
Koje oseća sve što sanjam kao da je stvarno,
Koje udara nogom melodiju pesama koje moja misao
peva,
Tužnih pesama, kao uske ulice kada kiša pada.
Fernando Pesoa
Izvor: Fenomeni
