Franc Kafka jedan je od najznačajnih pisaca svih vremena, a njegove knjige i danas se rado čitaju. Svojom neobičnom pojavom odavao je utisak prilično mračnog čoveka. Tako bi se mogla opisati i njegova proza i poezija.
Tražio da se spale njegova dela
Poslednjih dana života zaveštao je prijatelju da sva njegova dela spali.
Kafka je objavio dve zbirke kratkih priča i nekoliko priča u tadašnjim književnim časopisima. Međutim, većina dela objavljena je tek nakon njegove smrti.
Pre nego što je umro, Kafka je naredio svom najboljem prijatelju, Maksu Brodu, da spali sve njegove rukopise, prenosi Istorijski zabavnik.
Maks Brod je bio jedan od retkih, poznatih, jevrejskih intelektualaca tog perioda.
Harizmatičan i druželjubiv, bio je sve ono što Kafa nije. Njihove međusobne razlike stvorile su između ove dvojice nepokolebljivo prijateljstvo.
Brod se ipak oglušio o Kafkin zavet i objavio je sva njegova dela jer je u njima prepoznao ogromnu književnu vrednost. Tako su Franc Kafka i njegove knjige zauvek ušli u istoriju književnosti.
Franc Kafka – najpoznatije knjige
View this post on Instagram
Kafkini najpoznatiji romani “Proces”, “Amerika” i “Zamak”, objavljeni su posthumno. Ovi književni klasici i danas inspirišu pisce, čitaoce, umetnike i filozofe.
Kafkino poslednje delo je “Zamak”.
Priča prati protagonistu po imenu K., koji se doseljava u malo selo i očajnički pokušava da stupi u kontakt sa misterioznim seoskim vlastima koje upravljaju selom iz utvrđenog zamka.
Roman je karakterističan po neverovatno mračnoj i jezivoj atmosferi, a prisutni su Kafkini lajtmotivi o ljudožderskoj birokratiji i apsurdnosti postojanja.
Predosetio kraj
Kafka je započeo pisanje “Zamka” 1922. godine inspirisan planinskim odmaralištem “Špindleruv Mlin”, koje danas pripada Češkoj. U to vreme završavao je svoj poslednji roman uprkos činjenici da je bolovao od teškog oblika tuberkuloze.
Umro je od opake bolesti dve godine kasnije u svojoj četrdesetoj godini. Zbog iznenadne i brze smrti roman je ostao nezavršen, a poslednja rečenica prekinuta je na pola.
– Pružila je drhtavu ruku K. i naterala ga da sedne pored nje, jedva je govorila, bilo je nemoguće razumeti šta priča, ali ono što je rekla… – bila je poslednja Kafkina zapisana rečenica.
Nekoliko meseci pre smrti, Kafka je rekao svom prijatelju Maksu Brodu da će se roman završiti smrću glavnog lika koga će vlasti neobičnog sela posthumno proglasiti za novog stanovnika.
Brod je završio delo i objavio ga 1926. godine. Roman je u početku bio slabo primljen, ali je u tridesetim godinama doživeo neverovatnu popularnost.
Kao vlasnik Kafkine književne zaostavštine, Brod je donirao originalni rukopis Oksfordskom univerzitetu, kako bi ga studenti detaljno proučavali, piše portal Vintage news.
Srećom, Brod je prepoznao Kafkinu genijalnost i odlučio da je podeli sa svetom.
Zahvaljujući Brodu, Kafkina dela su dobila priznanje koje su i zaslužila, a ostalo je, kao što kažu, istorija.
Alber Kami – O romanu Zamak
Malo je dela koja su tako oštra u svom razvoju kao što je to Zamak. K… je naimenovan za geometra zamka i on stiže u selo. Ali od sela do zamka je nemoguće stići.
Tokom stotinjak stranica, K… će se truditi da pronađe svoj put, on će da preduzme sve, služiće se lukavstvom, okolišaće, nikad se neće naljutiti, i sa iznenađujućom verom želeće da započne posao koji mu je poveren.
Svako poglavlje je jedan novi poraz. I novi početak. A to nije po logici, već po doslednosti duha.
Širina te upornosti čini tragiku dela. Kada K… telefonira u zamak, on prepoznaje pomešane i zbunjujuće glasove, neodređen smeh i udaljene pozive to je dovoljno da pothrani njegovu nadu, poput onih nekoliko znakova koji se pojavljuju na letnjem nebu ili onih večernjih obećanja koja predstavljaju razlog našeg življenja.
Tu pronalazimo tajnu jedinstvene Kafkine melanholije. Zaista, to je ista ona melanholija koju osećamo u Prustovom delu ili u plotinovskom pejsažu: nostalgija za izgubljenim rajevima.
“Postajem potpuno melanholična,” kaže Olga, “kad mi Barnabe ujutro kaže da ide u Zamak: taj verovatno beskorisni put, taj verovatno izgubljeni dan, ta verovatno uzaludna nada.”
“Verovatno”, na toj nijansi Kafka opet utemeljuje čitavo svoje delo.
“Dosta mu je ludila”
Međutim, ništa tu ne pomaže, traganje za večnim ovde je brižljivo.
A ovi nadahnuti automati, Kafkini junaci, daju nam istinsku sliku onoga što bismo bili kada bismo se odrekli svojih zadovoljstava i kad bismo se potpuno predali poniženjima božanstva.
U Zamku ovo potčinjavanje svakodnevnom postaje etika. Velika nada K… jeste da postigne da ga Zamak prihvati.
Pošto to ne može da postigne sam, sav njegov trud usmeren je na to da zasluži ovu milost time što postaje stanovnik sela, gubeći onu osobinu stranca koju svi ljudi primećuju kod njega.
Ono što on želi, to je zanat, ognjište, život normalnog i zdravog čoveka. Dosta mu je ludila.
On želi da bude razuman. On želi da se oslobodi onog izuzetnog prokletstva koje ga čini strancem u selu.
Iz eseja Nada i apsurd u delu Franca Kafke (knjiga filozofskih eseja Mit o Sizifu), objavljenom na portalu Artnit.net.
