Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika.
Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom.
Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika.
Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.
Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze.
Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti.
Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu.
Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.
Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca.
Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama.
Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu.
Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa.
Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru.
Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.
Govor na stadionu, iz knjige Tuga i razum
Izvor: Impuls portal
