Izdaleka me gledaju stare crkve. Ona već vidi da je sve uzalud, ali se još nada. Još nije otišla, ali je dete već poslala ocu. Ona svako jutro plače. Ja idem kraj nje bez smeha, a i bez tuge.
Po ceo dan ležim u polju, u čunu, na vodi. Katkad mi se učini da ću ozdraviti, udarim veselo veslom, a voda se zasmeje, laste me lupe po glavi, pa se prevrću po suncu.
Oko mene zjape rovovi zarasli travom. Iza groblja, vidim jednu humku; ona se zeleni. Pod njom leži jedna mlada slovačka učiteljica, ona je, kažu, uvek nosila velike šešire, pune jagoda, i igrala rado.
Vesali su je, jer je bila počela da budi vojnike. Kažu da je imala u ruci Kerjenskovo pismo.
A nisu je trebali vesati, ne. U Rusiji je već druga moda. Treba malo počekati, sve se menja. Danas umiremo za crni steg, sutra za beli, a prekosutra za šareni. Oko tog groba je tuga, tuga. A okolo kose žito.
Ja ćutim, moj se glas jedva čuje. Ja idem u lišće pogrbljeno i umorno. Zvoni, uvek zvoni kad sam u polju. Kad prne po koja prepelica, ja se setim svoje zemlje, u tuđini, i polegnem umorno, po klasju, ili u proju. Žuto lišće će nas spasiti.
Padne noć, mesečine meke, svetla čela dolaze i ležu po bunarima, prostiru noć. Srce prne, usedne kakvu zvezdu što preleti i padajući strmoglavgi se dalje, a srce padne pred nas.
Dižemo ga i zagledamo, a ono se smeši. Blaga, umorna ruka mrsi se sa travom i međ prstima navire zemlja, što ima dušu pustu i beskrajnu. Svi smo jednaki. Svud je moja otadžbina.
Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća uvenula. Zvekne kosa, pa naviru suze. Sa jablanova šušti novo lišće, a kad prevučem rukom preko čela hladna, meni je gorko žao, ne ljudi, nego lišća.
Ona leži kraj mene, u travi, pita da li o zavičaju mislim. Otpušten sam od vojske i putovaću u moj zavičaj da umrem, mada mi lečnik reče da ću živeti još trideset godina. ležimo u travi kraj Visle.
Mi se ne ljubimo. Ponegde među drvljem padne po koji uveo list. Ja mu klimnem glavom. Niko i ništa nisam, idem doma. Danas beše prvi put magla.
Možda je to meni jedan anđeo doneo mutan cvet, cvet blagoveštenski, sa bolnim, medenim mirisom, jedinog cveta što ne vene, tuge.
Znam da sam smešan, pa ipak, nas ima milionima što ne volimo više ništa, do samo lišće, lišće. Moja duša nema više onu žarku nadu, koja me je vitlala od grada do grada, od šume do šume.
Po vodi je nebo drugo, ono čisto drhti koliko je plavo. Voda mi šapuće. Ona mi govori o sinčiću svome, i moli da je vodim sobom. Ja nisam više željan da me ko voli.
Neću da budem nikom zahvalan, i pobeći ću od nje. Zaželeo sam se zavičaja mog, da ga gledam, da mu se rugam, da ležim, pod lišćem njegovim.
Ne, ne znam šta je dobro, a šta zlo, ništa ne znam šta se sve sa mnom zbilo. Po jedan žut list, po jedan klepet golubijih krila ili lasta na vodi, biće mi dosta da ne budem ni veseo, ni tužan, i nikad mi neće pasti na um da verujem u šta drugo do u jablanove.
Ako se vratim, vratiću se u zavičaj, kao što su me oterali, smešan, a malo više pogrbljen. Mi smo se vratili, ali mi smo senke.
Ja volim po jedan žut list, rumeni šumarak, i nebo, više nego ljude. Nazovu li mi veselo dobro jutro, otpozdraviću veselo dobro jutro. Ona leži kraj mene, u travi, i kaže da sve zavisi od nas, čak i smrt.
A zemlja miriše oko nas i priča o žilama što drhte u njoj. I sve što smo hteli i čega besmo željni, čini mi se da je tamo po vodi. rumeno i zeleno klasje raste, kroz naše ruke i pleća.
Mi treba da izumremo, učinićemo dobra, mnogo dobra smrću našom. Oboje smo danas vrlo tužni. Njen sinčić joj piše svaki dan i zove je kući. Ja znam da će ona otići.
Izgubio sam dah, bolan sam, izgubio sam zdravlje, izgubio sam ljubav, izgubio sam dušu, sve sam izgubio negde u lišću, u lišću. Ona će plakati i tražiće me, ali posle…?
Vratio sam se isto onako smešan kao što sam i otišao. Ja sam je ostavio i vratio sam se doma. Pa šta sad? Ništa. Miran sam i zadovoljan. Ponegde padne jedan žut, uveo list, ja mu klimnem glavom, niko i ništa nisam. Zadovoljan i spokojan.
Tetke mi plaču po kući; kažu da sam žut kao smilje. Nude me mlekom. Kad me majčino mleko nije nahranilo snagom, možda će me spasti mleko belih, gojnih krava, u kom miriše trava. Nisam ni veseo, ni tužan.
Hoće li padati kiša, ili će sjati sunce, meni je tako svejedno. Ja ću ćutati, jer nikog ne volim. Tetke kažu, sve će proći. Imamo pune kuće malih Bosanaca, siročadi. Jugoslovenstvo je jako u modi.
Opet se vade i praše slike cara Dušana. Pričaće se još da je sve bilo samo ružan san. Sve je po starom. Ono što je belo, biće sutra crno, a prekostura žuto.
Ona je plakala, ali ona neće umreti od bola; ne umire se od bola, umire se od časti. Vratio sam se. Hoće da me biraju za predsednika kola, ne znam kakvog kola. Pobegao sam od nje pred zoru. Ona će kriknuti, kad vidi da me nema više kraj nje, i plakaće.
No posle? Žao mi je njenog sinčića. Muškarac je, nije moj sin, ali on liči sasvim na mene. Ona kaže, uvek je mislila na mene.
Pobegao sam od nje u zoru. Moji vojnici me začuđeno gledahu, a ja odoh lađi. Neispavane i barusave žene sklanjale su mi decu s puta, kao da bejah nečastivi.
Posle su prolazila kraj nas brda, šume i vinogradi. Ja volim da se selim.
Kad smo stigli, video sam gradić gde mi se rodila majka. On beše pun crkava, na kojima ćute zvona. Taj gradić je grobnica mojih dedova. Bio sam sentimentalan. Stadosmo pred nekim baštama.
Prošao sam kraj malih kućica, opkoljenih vrtovima, u strme ulice i zavirivao sam. Ponegde sam video šarenu Kosovsku večeru, a ponegde sam video ćilimove, koje toliko volim.
Pitao sam nekog da li poznaje gospodina Jašu Ignjatovića, ali me starac pogleda i reče tiho, mađarski, da ga ne poznaje. Smrt se krije u vrtove. Svud me dočekaše vrtovi.
Crkve su bile prazne i hladne, kašljao sam u njima. Crkve su bile prazne i mračne, a prozori prašni i mutni kao moje oči.
Ja volim moje oči, svemu su krive moje oči. Nikom nisam zahvalan, do očima svojim. One su mi bile više nego majka. I tako, posetio sam grobnicu mojih dedova. Bilo je dosadno. Kažem, časti propadaju.
Vladika je uređivao tamo mađarski katihizis, a bašte su bile pute korova. Kod nas je rodoljublje u modi, kako ga se ne bih setio. Ja volim moje dedove, oni su znali da ubijaju. Uopšte mi se ubistvo sad jako sviđa.
Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone. A ja sam učen čovek, znam da se sve lepo mora namestiti.
Posetio sam ženu, koju je moj otac, pre moje majke, ljubio. On je imao silesiju dragana, kao i ja. Prošao sam kroz strme, malene, uzane sokačiće; oni su bili puni dece.
A svuda nad njima gledale su me crkve prazne, napuštene, prašne crkve. U jednoj sam video govornicu na levoj strani, kao u tuđinskim crkvama, u koje volim da se krijem.
Trudio sam se da mi srce zaplače, pa da se i zasmeje. Sećam se, nebo beše mutno, puno nekih plavih žila što su drhtale. One su se zarile u dušu moju i ja sam znao da će me vratiti doma.
Dočekala me je jedna starica, u žutoj svili, pod jednim grdnim sv. Jovanom. Ona je porumenela i pričala mi o ocu. U njoj beše više ljubavi nego u meni, a ja sam sve mislio da niko na svetu ne može voleti kao ja. Ona mi je dugo pričala o ocu. Kaže da sasvim ličim na njega.
Pričala je i pitala o svetu. I najposle mi reče da se ništa nije izmenilo. Bila je u sedamdesetim godinama i porumenela je, kad joj spomenuh sliku njenu koju su našli u oca moga.
Ona je bila stara i dobra; najposle, ko nije dobar, svi su dobri. Htela je da me vodi na groblje i da mi pokaže groblje starih romana, koje je moja majka rado čitala, pa i kuću moga dede.
Ali ja bejah bled i željan da putujem.
Posle, na grdnoj čađavoj stanici, opet sam, po stoti put, čuo da u Moskvi teče krv, da su Bosanci nožem prodrli u talijanske jarkove, da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da će doći jedno bolje stoleće.
Žene su ležale po zemlji, sestre što nisu našle brata i žene što nisu našle muža, pa su se ljubile i štipale sa nekim muškarcima, pod senkom mračnih hodnika.
Uplakane majke, što su tražile svoje čedo, kad ga ne nađoše, podeliše bele hlebove nekim odrpanih vojnicima, što su se vrzli u mraku i dimu.
Prošao sam kraj vozova i pitao sam za brzi na jug. Hteo sam da se penjem, kad mi priđe neki čovek sa gajtanima i zapita kuda ću. “Na jug.”
On mi reče da će taj na sever. Ja ga pogledah i zapitah: “Zar to nije svejedno?” On me je začuđeno gledao; nije znao da ja već davno teram šegu sa samim sobom. Došao sam doma.
Popadije me pohađaju; one se nisu promenile. Niko se nije promenio. Ali svi me mrze. Jedino me moja žena brani. Ona je predsednica nekog ženskog kola.
Govori da sam zlo odnegovan i da sam uobrazio neki veltšmerc, ali otkud do vraga veltšmerc u Banatu.
Ležim, po ceo dan, iza naših drvara i gledam u nebo. Golubovi padaju sa krova, pred veče zvone zvona, a gospođe hoće opet da me biraju za predsednika nekog kola.
One vole vrlo nemačke tobdžije, što dolaze u belim rukavicama sa solunskog bojišta. I ja volim bele rukavice. Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo.
Svaki dan će imati novu boju. I te boje umiruće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi se smire oči. Nazove li mi ko tužno dobro veče, otpozdraviću mu tužno dobro veče.
Nazove li mi ko veselo dobro jutro, otpozdraviću mu veselo dobro jutro. Mi ćemo izumreti i doći će bolje stoleće, ono uvek dolazi.
Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešeni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne žalimo ništa, je li, mi ne žalimo ništa? Tetke će prestati da plaču.
One jednako kite sliku cara Dušana i nadaju se da ću i ja nasmejati se vedro. Po ceo dan, one me mire sa ženom, donose mi mleka kao detetu, vode me u kukuruze što zru, a svet me jednako bira za predsednika. Kažu, dve-tri godine, i sve ćemo zaboraviti.
Tetke plaču oko mene i obilaze me, kao da sam grob. Nada mnom je nebo, ono ima rumene, blage pruge, te pruge se svake zore vraćaju.
One mi se vraćaju, na oblacima, prolazne i blage. Ja ih svako jutro gledam i živim samo za njih. Ponegde padne žut jedan list.
A pred veče zvoni. Ja kašljem, mada lekari kažu: živeću još trideset godina. Ponegde pada po jedan crep, ponegde jedan plot. Pred veče je hladno, tetke me zavijaju kao dete, one mi čitaju o petrogradskim krvavim ulicama, ja to volim.
Nedaleko stanuje moja žena. Stanuje preko puta, a još se nada. Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se.
Dnevnik o Čarnojeviću – epilog
Miloš Crnjanski
Izvor: Hiperboreja
