Mark Šagal, francusko-ruski slikar jevrejskog porekla, umro je na današnji dan 1985. godine. Važio je za jednog od najoriginalnijih slikara 20. veka.
Rođen je kao Mojša Zaharavič Šagalau u beloruskoj varoši Vitebsk 1887. godine. Bio je najstariji od devetoro dece. Odrastajući u siromašnoj jevrejskoj porodici još kao dečak shvatio je da želi da postane slikar.
“U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti, koja daje smisao životu, ali i umetnosti. To je boja ljubavi”, govorio je Šagal.
I tu boju ljubavi prenosio je na svoja slikarska platna sve do smrti u 97. godini života, u Francuskoj.
„Linije, uglovi, trouglovi, kvadrati odvodili su me ka očaravajućim horizontima“, sećao se jednom prilikom Šagal.
Dečačić bujne mašte jednoga lepog dana, iako su „svi dani lepi“, kako je zabeležio u svojoj autobiografiji, saopštio je majci, koja je sva bila umrljana od brašna jer je mesila hleb, da želi da bude slikar:
„Mama, hoću da budem slikar. Gotovo je, ne mogu da postanem trgovački pomoćnik, niti knjigovođa. Dosta. Nisam uzalud osetio da će se nešto desiti. Vidiš, mama, zar sam ja čovek kao drugi?!“
Sve one geometrijske figure koje su ga opčinjavale u detinjstvu koristio je kako bi, kao mladi umetnik u Parizu, napravio očaravajuće slikarske kompozicije koje su na platno prenele njegove uspomene iz detinjstva. Iz voljene Rusije.
Kasnije se udaljio od geometrije i na svojim platnima dočaravao teme ljubavi, religije, mira. No, uvek se vraćao svome detinjstvu i slikama iz Vitebska, piše Nova.rs.
Šagalu nije samo slikarsko platno bilo „predmet istraživanja“. Radio je grafiku, oslikavao freske, izrađivao je i tapiserije, vitraže, mozaike, skultpure…
I čitavog života, uprkos tragedijama koje su ga kao Jevrejina zadesile tokom 20. veka (selidbe iz Rusije u Pariz, pa u Ameriku bežeći od nacista, i povratka u Francusku; prerane smrti voljene supruge Bele Rozenfild), tragao je za lepotom i ljubavlju u svemu.
Iako je na svojim delima prikazivao i svu patnju ljudskoga roda, lepota i ljubav vodile su ga do poslednjeg daha.
Iz ogromnog opusa koji je ostavio za sobom evo pet dela Marka Šagala u izboru sajta „My Modern Met“, koje plene svojom jedinstvenom, očaravajućom lepotom i porukom:
„Ja i selo“ (I and the Village, 1911)
Šagal je naslikao „Ja i selo“ iste godine kada se iz Rusije preselio u Pariz. U francuskoj prestonici vrlo brzo je postao deo nabujale umetničke zajednice na Monparnasu. Tu zajednicu, u kojoj su bili i Pikaso i Brake, odlikovala je mešavina različitih uticaja i pravaca a eksperiment je bio više nego dobrodošao. Šagal je u to vreme bio pod uticajem Kubizma, ali i razigran u svojim kompozicijama.
Delo „Ja i selo“ zapravo je odraz Šagalovih snova i dečačkih sećanja iz Rusije. Simboli iz običajnih ruskih priča, i tamošnji pejzaž dominiraju slikom.
Tu je najpre Šagalova rodna gruda, sa crkvom, kućama, i dvoje ljudi naslikani u vibrantnim nijansama.
Iako su dama na slici, ali i neke kuće okrenute naopačke time kao da je želeo da naglasi nadrealnu, snenu lepotu svoga nekadašnjeg ognjišta. A lica muškaraca, za koje se veruje da je sam Mark Šagal, susreće sa nasred platna sa kozom.
Njihove zenice povezane su gotovo nevidljivom belom linijom koja kao da pravi jedan niz. Naravno, tu je i mlekadžija iznad koze, i jedno i drugo vrlo česti motivi na Šagalovim slikama.
„Pariz kroz prozor“ (Paris Through the Window, 1913)
„Pariz! Nijedna druga reč nije mi zvučala milije“, zapisao je Šagal u svojoj autobiografiji. Delo „Pariz kroz prozor“ toliko je živopisno, tako puno boja. A opet je veoma apstraktno, uz jedinstven pogled na grad i Ajfelovu kulu.
Tom razigranom slikom Šagal preispituje svoje unutranje osećanje podeljenosti između prošlosti i tadašnjeg trenutka.
Čovek sa dvostrukim licem u uglu slike je zapravo Šagal, rastrzan između ljubavi prema Parizu i svome starom životu u Rusiji. Ali, i par kraj Ajfelove kule, koji kao da se rastaje u vazduhu, takođe simboliše tu temu rastrzanosti između dva sveta, dve ljubavi.
Mačka na gelenderu balkona ima gotov ljudski lik, a tu je i Šagalov osvrt na pioniski podvig načinjen godinu dana ranije- spuštanje padobranom pored Ajfelove kule.
„Rođendan“ (The Birthday, 1915)
Često je Mark Šagal isticao kako je ljubav prevashodna boja na njegovim delima. A slika „Rođendan“, koja se danas nalazi u kolekciji njujorškog Muzeja moderne umetnosti, upravo je nastala u slavu ljubavi.
Njome je hteo da iskaže svu svoju ljubav prema budućoj supruzi Beli. Nastala je 1915, samo nekoliko nedelja pre nego što će se oženiti Belom.
Pokušavajući da na slici izrazi svu euforiju ljubavi koju je par osećao, Šagal sebe dočarava kako lebdi nad Belom kao u nekom očaravajućem snu.
Slikareva glava kao da se „izokreće“ do krajnjih granica kako bi uspeo poljubi buduću suprugu.
I Bela kao da se izdiže iznad tla, dok u rukama drži buket cveća koji joj je on darovao.
Zaljubljene figure naslikane su u „običnom“, kućnom okruženju, kako bi se time uputila najvažnija poruka – njihova ljubav je stvarna i „konzumiraju je“ svakoga dana u svome domu.
„Belo raspeće“ (White Crucifixion, 1938)
Ova slika, po mnogima, prekretnica je u Šagalovoj karijeri. Upravo je ona prva iz serijala koji će dočarati Isusa Hrista kao jevrejskog mučenika.
Nosi i jasnu poruku, jer je njome slikar želeo da ukaže na sve patnje koje su Jevreji u Evropi prošli, naročito tokom te treće dekade 20. veka. Isus Hrist je razapet na krstu umotan u šal kakav Jevreji nose za molitve.
Ali, nije Isus jedini koji pati – oko njega, sa svih strana, su Jevreji koji pokušavaju da izbegnu pustoš i razaranje. Jer, u levom uglu slike dočarano je selo koje je opljačkano i spaljeno, zbog čega se seljani kreću u zbeg na čamcima.
Oni koji se nisu domogli čamaca, muške figure sa velikim bradama, od kojih je kraj jednog „Tora“, beže pešaka. Gori i sinagoga, majka pokušava da uteši svoje dete, a zlikovci napadaju – ovo su samo neki od strašnih prizora na slici.
I ovim delom Mark Šagal povlači paralele između nacista koji su tada već uveliko progonili Jevreje sa istim „scenarijem“ koji se desio Isusu Hristu od strane Rimljana.
„Prozor mira“ („The Window of Peace and Human Happiness“, poznatija kao „Peace Window“, 1967)
Marc #CHAGALL, “THE PEACE WINDOW” 1964 #art #arttwit #twitart #iloveart #artlover #glass #Peace pic.twitter.com/BtH1wnjtlg
— Alessandro Fornero (@AlessandroForn6) January 10, 2018
Nakon pogibije generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Daga Hamaršelda i još 15 osoba u avionskoj nesreći, koja nikada nije do kraja rasvetljena, u septembru 1961. godine UN su želele da jednim umetničkim delom odaju poštu umrlima. I odabrali su Marka Šagala da napravi vitraž u znak sećanja na ovu nesreću.
Poput mnogih Šagalovih vitraža i „Prozor mira“ inspirisan je redovima iz Biblije. Tu su mnogi elementi iz Starog i Novog zaveta, kao „drvo života“ ili Isusovo raspeće.
Ovaj vitraž Šagal je shvatio i kao mogućnost da iskaže ličnu zahvalnost Americi koja mu je tokom Drugog svetskog rata privremeno pružila utočište kada je, kao Jevrejin, bio prinuđen da od nacista pobegne iz Evrope.
Ovo remek-delo visine gotovo četiri i širine 4,5 metara i danas krasi sedište Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Na ceremoniji otkrivanja vitraža, Mark Šagal je poručio publici da ne treba da ga „gleda, već oseti“, i dodao:
„Voleo bih da ljudi budu dotaknuti ovim delom kao što sam bio ja dok sam ga stvarao za ljude svih zemalja ovoga sveta, u ime mira i ljubavi“.
