Atentat u Marseju na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića jedan je od najvažnijih događaja u istoriji Srbije i Jugoslavije u 20. veku.
Kralj Aleksandar Prvi ubijen je u Marselju 9. oktobra 1934. godine, zajedno sa francuskim ministrom inostranih poslova Lujom Bartuom, tokom posete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Nemačke.
Na put u Francusku jugoslovenski vladar je krenuo sa železničke stanice Topčider vozom do Kosovske Mitrovice, a zatim automobilom preko Cetinja, gde je posetio kuću u kojoj je rođen. Iz luke Zelenika razaračem Jugoslovenske kraljevske mornarice “Dubrovnik” isplovio je za Francusku.
Francuska mu je priredila veličanstven doček, o čemu svedoče i filmski zapisi na kojima je zabeležena čitava poseta, od ulaska u marseljsku luku jugoslovenskog broda, do atentata koji se odigrao dvadesetak minuta kasnije.
Nestalo oružje
Iako se naizgled o napadu na kralja Aleksandra sve zna – detalji o organizaciji, učesnicima zavere, protokolarnoj pratnji, stradalima – zaplenjeno oružje atentatora, predato srpskim organima 1944. godine, netragom je nestalo iz Vojnog muzeja.
Čelnici hrvatske ustaške emigracije i bugarske terorističke organizacije VMRO su u rimskom hotelu „Kontinental”, avgusta 1934. godine, doneli odluku da se izvrši atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića.
Za vreme izvršenja atentata određena je njegova poseta Francuskoj u oktobru, a za neposredne izvršioce izabrani su Veličko Kerin, alijas Vlado Černozimski, pripadnik VMRO, Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil, članovi hrvatskog ustaškog pokreta, piše Magazin Politika.
Na put u Francusku jugoslovenski vladar je krenuo sa železničke stanice Topčider vozom do Kosovske Mitrovice, a zatim automobilom preko Cetinja, gde je posetio kuću u kojoj je rođen. Iz luke Zelenika razaračem Jugoslovenske kraljevske mornarice “Dubrovnik” isplovio je za Francusku.
Francuska mu je priredila veličanstven doček, o čemu svedoče i filmski zapisi na kojima je zabeležena čitava poseta, od ulaska u marseljsku luku jugoslovenskog broda, do atentata koji se odigrao dvadesetak minuta kasnije.
U utorak, 9. oktobra 1934. godine, tačno u 16 časova, kralj je napustio palubu jugoslovenskog razarača i nastavio motornim čamcem do Belgijskog keja. Zvaničan doček po protokolu bio je predviđen u Parizu, gde je trebalo da ga dočeka predsednik Republike, dok su ga u Marselju dočekali ministar inostranih poslova Luj Bartu i general Žozef Žorž, član Visokog ratnog saveta.
Svečana povorka je nešto iza 16 časova krenula iz luke i uputila se prema centru, a burno ju je pozdravio veliki broj građana Marselja.
Planirano je da Kerin i Rajić atentat izvrše u Marselju, a ukoliko oni ne uspeju, Pospišil i Kralj bi novi pokušaj izveli u Parizu.
Priprema napada
Pištolje za atentat nabavila je u Trstu, u radnji „Angelini i Bernadon”, famozna Plava dama – Stana, supruga Antuna Godine. Ova firma je automatske pištolje 7,63 mm sistema „mauzer-vestinger” naručila u Oberndorfu još avgusta 1932. godine.
Stana je oružje prenela u Francusku u običnom koferu, putujući vozom s jugoslovenskim pasošem na ime Marije Vudrec. Bračni par Godina odseo je u Parizu, čekajući ostale atentatore.
Kerin, Mijo Kralj, Pospišil i Rajić su se 28. septembra 1934. sastali u Cirihu i isto veče produžili za Lozanu. Tu su stara odela i rezervno oružje zapakovali u kofer, ostavili ga u garderobi na železničkoj stanici i nastavili put u Francusku.
Pospišil i Rajić su se uputili u Pariz, a Kerin i Kralj u Marselj. Drugi par se do atentata smestio u hotelu „Modern” u obližnjem Eks an Provansu, gde im je Stana 8. oktobra donela oružje.
Znatno pre posete Francuskoj, domaće službe bezbednosti imale su informacije o mogućem atentatu.
Slične naznake imao je i prefekt departmana Buš di Ron Pjer Žuando, koji je ministru inostranih poslova Bartuu predložio da Aleksandar na francusko tle stupi bilo gde, samo ne u Marselju.
Kada je to odbijeno, prefekt je insistirao da se kralj nalazi u zatvorenim kolima i da obezbeđenje bude maksimalno. No, francuska vlada je odbila i ove „nepopularne” mere.
Maršal dvora, general Aleksandar Dimitrijević, koji je u Marselj doputovao 9. oktobra, neprijatno se iznenadio predviđenim merama bezbednosti.
Planirano je, naime, da se duž rute, s obe strane ulica, na međusobnom rastojanju od 10 koraka, rasporede policajci okrenuti leđima masi, a odlučeno je da se povuče i eskort od 14 policajaca na motociklima.
Kada je saznao za ovaj potez, i Bartu lično je zaključio da je obezbeđenje nedovoljno. Dimitrijević je najveće nezadovoljstvo iskazao kada je ugledao kola predviđena za kralja; radilo se o crnom „delažu DM”.
Automobil je celom dužinom imao široke papuče, a zadnji deo kabine, namenjen zvanicama, bio je otvoren, sa spuštenim platnenim krovom.
Iako su naši organi bezbednosti upozorili Aleksandra na mogući atentat i predložili mu da vozom odmah produži za Pariz, kralj je rezignirano odgovorio da je kasno za promenu protokola; šta više, kada je u kajiti oblačio admiralsku uniformu, odbio je i predlog sobara Zečevića da iskoristi jednu od pancirnih košulja.
Za kralja je, naime, još 15. decembra 1929. kod „Georga Fišera” u Šafhauzenu nabavljen prvi, a 10. februara 1931, kod „B. Hantsmena” u Aterklifu, drugi neprobojni prsluk.
Jugoslovenski razarač „Dubrovnik” je 9. oktobra oko 14 časova uplovio u marseljsku luku. Kralja su dočekali Žan-Luj Bartu, ministar Fransoa Pjetri, general Alfons Žorž i drugi francuski zvaničnici.
Aleksandar je u „delažu” zauzeo zadnje desno sedište, do njega se smestio Bartu, a nasuprot njima – general Žorž. Kolima je upravljao Fejsak, do koga je sedeo član obezbeđenja Anri Bartolome.
Na čelu svečane povorke kretalo se 18 konjanika Mobilne republikanske garde. Kako je motociklistička pratnja bila otkazana, bokove automobila niko nije obezbeđivao.
Nešto ispred, s leve strane automobila jahao je potpukovnik alpinskog puka Pjer-Anri Piole, a s desne – komandant garde, potpukovnik Pol Vigoru. Kola su se kretala brzinom od 4 kilometara na sat.
U 14.20 časova kolona je stigla do Berzanskog trga, gde se nalazio Veličko Kerin, naoružan automatskim „mauzerom”, „valterom PP” i italijanskom ručnom bombom.
Ugledavši kolonu, Kerin je izleteo iz gomile posmatrača, skočio na papučicu kola i počeo da puca iz „mauzera” automatskim režimom vatre.
Kralj je dobio dve prostrelne i jednu ustrelnu ranu, četiri zrna su pogodila generala Žorža, a Luj Bartu je ranjen u levu ruku.
Žandarm Seafan Rinjo pokušao je da zaustavi atentatora i otme mu oružje, ali je uspeo da dočepa samo rezervni okvir.
Ka Kerinu je pojurio i policajac Gali, ali je hicem iz „mauzera” smrtno ranjen u grudi.
U tom trenutku, potpukovnik Piole uspeo je da okrene konja i pešadijskim mačem M1882 zada atentatoru nekoliko udaraca.
Istovremeno, i policajac Debijon je iz revolvera pogodio Kerina u glavu i slabinu. Atentator je klonuo na tle, gde ga je razjarena svetina bukvalno linčovala.
Kralj Aleksandar je prevezen u prefekturu na Ru de Rom, gde je ustanovljena smrt. General Žorž prebačen je u vojnu bolnicu i uspešno operisan.
Iz nerazjašnjenih razloga, Bartu je odbio pomoć žandarma i taksijem se prebacio do bolnice „Otel Dije” na trgu Kalver, gde je, usled prevelikog gubitka krvi, preminuo.
Na Berzanskom trgu nastao je haos; tokom pada, Kerin je nastavio da puca iz „mauzera”, a francuski policajci su nekontrolisano otvorili vatru. U opštoj panici, poginulo je pet, a ranjeno sedam lica.
U vreme atentata, Mijo Kralj nalazio se u masi sveta ispred Berze. Odatle se vratio u Eks an Provans i u hotelskoj sobi, u madracu, sakrio automatski „mauzer” i ručne bombe.
Iz hotela se vratio u Marselj, odakle se taksijem odvezao u Fontenblo, gde je kupio voznu kartu za Evijan le Ben.
No, na železničkoj stanici su ga legitimisali i pokušali da privedu, pa je Mijo Kralj pobegao u okolne šume.
Uhapšen je 15. oktobra u Melanu i kod njega je pronađena jedna ručna granata, dok je „valter PP”, navodno, izgubio u šumi.
Sutradan su u hotelu „Modern” pronađeni njegov automatski „mauzer”, 30 okvira i dve ručne bombe.
Unošenje „delaža” u zgradu Vojnog muzeja, april 1936.
Nakon saznanja da je atentat u Marselju uspešno izveden, Rajić i Pospišil su 9. oktobra vozom krenuli iz Pariza u Evijan le Ben s namerom da se prebace u Švajcarsku.
Otkriveno je da su kupili karte za Evijan i Lozanu, a šef pogranične ispostave u Anmasu telefonom je upozoren na moguću pojavu osumnjičenih lica.
Oni su s lažnim dokumentima uhapšeni sutradan u Tonon le Benu. Prebačeni su u Anmas, gde je 11. oktobra doputovao Vladeta Miličević i utvrdio njihov pravi identitet.
Nesuđeni atentatori priznali su da su oružje ostavili na stanici u Parizu i zaista u garderobi stanice Sen Lazar pronađen je kofer s dva automatska pištolja „mauzer”, po jednim „valterom PP” i PPK i četiri bombe PO.
Istovremeno, otkriven je i kofer ostavljen u Ženevi u kojem su pronađeni pištolji „mauzer M1914” i „valter model 9”.
Jedan od stručnjaka koji su veštačili oružje na suđenju u Eks an Provansu dr Beru tvrdio je da je zrno kalibra 11 mm, pronađeno u spuštenom krovu kola, „svakako nije povredilo Bartua”.
Zašto je Beru insistirao na ovom detalju pokazaće se tek 1974. godine, nakon otvaranja arhiva.
Bartua je usmrtilo zrno 8 mm, ispaljeno iz revolvera M1892 – službenog oružja francuske policije, koja je koristila i revolvere kalibra 11 mm M1874.
Postavka u Vojnom muzeju
Centralna arhiva pokrajine Buš di Ron iz Eks an Provansa je dva meseca nakon okončanja suđenja (12. februara 1936) dokumentaciju, oružje, čaure i municiju, divan na kome je Aleksandar bio položen u marseljskoj prefekturi, te automobil „delaž” poklonila Kraljevini Jugoslaviji.
Automobil je iz Marselja do Splita prevezen parobrodom „Vis”, a od Splita do Beograda, gde je stigao 27. aprila 1936 – železnicom.
Uprava dvora je 25. avgusta 9 pištolja, 25 okvira za pištolje, dve kundak-futrole, 8 italijanskih ručnih bombi, 1 kutiju za metke, municiju i čaure, „delaž” i „divan”, poklonila Vojnom muzeju u Beogradu.
„Delaž” u stalnoj postavci Vojnog muzeja do 1944. godine.
Kada je 20. aprila 1937. otvorena nova postavka Vojnog muzeja, ovi predmeti, kao i admiralska sablja i uniforma u kojoj je kralj Aleksandar ubijen, ručni sat i bele rukavice koji je nosio na dan atentata, izloženi su u odeljenju „Blaženopočivšeg kralja Aleksandra Ujedinitelja”.
Nakon oslobođenja Beograda od nemačke okupacije 1944. godine, svi pištolji su nestali iz Vojnog muzeja i nikada nisu pronađeni. Istovremeno, vojska je nakon rata „delaž” koristila kao transportno vozilo, sve dok nije rashodovano i uništeno.
Misterija nestalih pištolja
Predmeti predati Vojnom muzeju 25. avgusta 1936: automatski pištolji 7,63 mm sistema „mauzer-vestinger M1932” serijski broj 7391 Velička Kerina, 7307 Mije Kralja, 7279 Ivana Rajića i serijski broj 7323 Zvonimira Pospišila (dva „mauzera” su bila s drvenom kundak-futrolom, a dva bez nje).
Poluautomatski pištolji 7,65 mm „mauzer M1914” (sa stanice u Ženevi), 6,35 mm „valter model 9” (sa stanice u Ženevi), 7,65 mm „valter PPK” ser. br. 762.673 Zvonimira Pospišila, 7,65 mm „valter PP” ser. br. 761.312 Mije Kralja i pištolj 7,65 mm „valter PP” ser. br. 762.782 Velička Kerina.
8 italijanskih ručnih bombi „Petardo Ofenzivo” (PO), 6 okvira velikog kalibra kapaciteta 20 metaka 7,63 mm, 2 okvira malog kalibra kapaciteta 10 metaka 7.63 mm (pridev se, u suštini, odnosio na veličinu okvira), 15 okvira za pištolje „mauzer M1914” i „valter PPK”, 2 okvira za pištolj „valter model 9”, 1 kutija za metke bez naznake kalibra, municija i čaure 7,63, 7,65, 6,35 mm, 8 mm za francuske službene revolvere M1892 i 11 mm za francuski službeni revolver M1873;
„Delaž” tip DM serijski broj 29.610 sa registarskim tablicama 6068 CA 6 i divan na kome je preminuo kralj Aleksandar.
Autor: Branko Bogdanović
