Dr Milica Lepojević iz Beograda odabrala je daleki Guam za svoj novi dom. Ova odluka je, kako kaže, plod njene želje da živi na mestu na kome nema dugih i dosadnih zima. To se, makar za sad, ispostavilo kao odlična odluka.
Milica je inače sertifikovani regresoterapeut, hipnoterapeut i reiki praktičar II stepena. Odluka o selidbi na Guam donela je pre dve godine.
U trenutku kada se preselila, Milica nije imala ugovoren posao. Ovde je ostavila svoj biznis koji je pretvorila u franšizu što joj sigurno nije bilo lako.
Ipak, verovala je da će sve biti u redu. Danas na Guamu ima svoju praksu i radi sa onlajn klijentima iz Srbije, Evrope i raznih delova Amerike.
Predaje na dva fakulteta i radi kao hipnoterapeut gde pomaže lokalnom stanovništvu da prebrodi svoje probleme.
– Moj raspored je ceo popunjen – kaže Milica na početku.
Životna odluka
Mnogima će odluka o preseljenju na daleko ostrvo Guam, koje se nalazi u zapadnom Pacifiku delovati u najmanju ruku neobično.
Međutim, sa ove vremenske distance, Milica je ubeđena da je odluka bila prava.
– Mislim da sam izabrala pravo mesto za život. Tropska klima, savršeno toplo i čisto more sa belim peskom, i mikronežanski tip ljudi su stvaro dobitna kombinacija.
Uz to, ovo je američka teritorija, pa uz to ide jedan uređan sistem i pravna sigurnost – kaže Milica za B92.net.
Ideja o preseljenju je došla spontano, a opet se čini da je dugo sazrevala u njoj:
– Pre svog 35. rođendana proputovala sam 50 zemalja sveta, što kroz posao, što kroz odmore.
Pošto stvarno ne volim evropsku zimu, godinama sam razmišljala kako da organizujem svoj život tako da bar tri meseca godišnje živim na nekoj tropskoj destinaciji.
Međutim, kako sam imala svoju firmu u Srbiji, nije baš lako svoj biznis ostaviti na ceo kvartal i upravljati poslovanjem sa drugog meridijana.
Tako sam polako shvatila da rešenje nije u tome da bežim svake zime, nego da trajno živim negde gde mi klima i okruženje prijaju.
Isprva su druge dve destinacije bile u užem izboru – Dominikanska republika i Tajland, ali je život namestio da Guam bude konačni izbor.
U donošenju odluke joj je pomogao period pandemije, kada je shvatila da se čak i sa bliskim ljudima u istom gradu ne viđa toliko često koliko bi želela.
Uočila je ono što i većina nas zaboravlja – nije bitno gde se nalazite, jer dokle god postoji želja da održite kontakt sa nekim, naći ćete način.
Osim toga, moderne tehnologije nam dosta pomažu u tome.
Sledeća životna stanica – Guam
Let je trebalo da traje 21 sat, ali zbog pandemije i kovid pravila, Milica je stigla na Guam “posle tri dana jahanja.”
Na pitanje kakav je bio osećaj kada je sletela na Guam, prisetila se scene iz kultnog filma iz domaće kinematografije.
– U filmu Munje ima jedna scena gde devojka pristane da pusti momka na žurku ako joj ispriča dobru priču. I on počne da priča priču o aždaji koja živi preko sedam mora, i sedam gora.
Jedno jutro se ta aždaja probudi i kaže „Je*ote, gde ja živim. E, pa otprilike takav je osećaj kada posle više od 90 sati puta stigneš novoj kući – kaže Milica i dodaje:
– Ali, onda dok se avion spušta i ti vidiš to beskrajno tirkizno plavetnilo i usred njega tačkicu – uzbuđenje počne da raste.
Onda kako se približavaš i vidiš da letiš iznad džungli i prelepih plaža, iznad drveća manga i kokosovih palmi, sve dobija drugu dimenziju.
Kad uskočiš u topli okean i vidiš lepotu korala i riba, kad okusiš lokalna jela, shvatiš da je svaki sat leta vredeo.
Ljubazni ljudi i šok na plaži
Prvi kontakt sa novom kulturom može da bude stresan, ali za Milicu je, reklo bi se, bio prilično bezbolan.
Ipak, ljubaznost ljudi na svakom koraku ju je prilično iznenadila.
– Prvi šok mi je bio kada sam prvog jutra po dolasku na Guam izašla iz hotela i svaka osoba na koju sam naišla na ulici, poželela mi je dobro jutro i pitala me kako sam, pri tome zastajući da čuje odgovor.
Mislila sam se – da li su me ljudi pomešali sa nekim koga znaju?
Ali ne – ovde je prosto zajednica dovoljno mala da je običaj da svakoga koga susretnete pozdravite i ulepšate mu dan.
Drugi šok mi je bio dolazak na plažu – tamo sam videla da niko ne nosi kupaći.
Ne, nisu svi odreda nudisti, nego se kupaju obučeni u odeći u kojoj su i došli.
Razlog: tako im je lakše da se zaštite od upornog sunca, a i napolju je temperatura vazduha ista kao i temperatura vode (28 stepeni Celzijusovih), pa nema razloga ni da se presvlače posle plivanja – kaže Milica.
Kada je počela da predaje na fakultetima, trebalo joj je malo vremena da se navikne da je sasvim prirodno da studenti na predavanja dolaze u šortsu i papučama za plažu.
– Klima im diktira stil oblačenja – kaže ona i dodaje:
– Mislim da bi većina profesora sa mojih doktorskih studija dobila srčani udar da uđu u ovdašnji amfiteatar.
Sličnost sa Srbima
Reklo bi se da su ljudi na Guamu umnogome slični našem narodu, pa možda zbog toga proces prilagođavanja Milici nije pao teško.
– Zajednica je takva da čak i ljudi koji vas ne poznaju, gledaju kako mogu da vam pomognu. To je jednostavno utkano u lokalnu kulturu i prenosi se sa generacije na generaciju.
Zbog toga što se ovde nalazi i vojna baza, ostrvo je skup najrazličitijih narodnosti i rasa.
Svi su veoma druželjubivi. Pored toga što bukvalno nikoga nisam poznavala kada sam stigla na ostrvo, sada sam nekoliko puta nedeljno na raznim proslavama i žurkama – otkriva Milica.
Osim toga što su srdačni i otvoreni za nova poznanstva, ljudi su opušteni. Uživaju da sede u plićaku, pijuckaju nešto, ćaskaju, a iako su svaki dan u okeanu, većina njih ne zna da pliva.
Deca se podižu u jednom vrlo opuštenom ambijentu gde svi vode računa jedni od drugima. Na Guamu prosečna porodica obično ima između petoro i desetoro dece.
Muzika ima posebno mesto
Muzika je svakodnevni deo njihovog života utkan u tradiciju.
– Izuzetno su muzikalni. U svakoj familiji se svira nekoliko instrumenata, a na plažama se pušta baš dobra muzika – kaže nam Milica.
Ostrvo Guam nudi pregršt ideja za obilazak i uvek se čini kao da ga iznova i iznova otkrivate.
– Ja svakog vikenda idem na novu turu po Guamu i za skoro godinu dana nisam bila dva puta na istom mestu.
Vodopadi, plaže sa belim peskom ili plaže sa stenama za izvođenje vratolomija, džungla, podvodne i podzemne pećine i vidikovci smenjuju se sa najrazličitijim terenima i svaki od njih oduzima dah svojom lepotom.
Prošli vikend sam bila na jednom mestu koje izgleda kao da ste sleteli na mesec ili da ste usred pustinje, a posle 15 minuta hoda dođete do prelepog vodopada u sred džungle.
Lokalci vole da uživaju, pa ovde gotovo ništa nije čisto turistička atrakcija. Sve se organizuje i za lokalnu zabavu. Obavezno je obići Mango festival, Festival kraba, Festival kokosa… – kaže Milica.
Meso omiljena namirnica
Razgovarajući o hrani na Guamu, Milica je podelila jednu anegdotu koja možda i najbolje govori koliko Čamure vole meso.
– Jednog dana sam radila na laptopu u parku kada je jedna velika firma pravila svoju proslavu na tom mestu.
Prišao mi je njihov direktor i pozvao me da se poslužim njihovom trpezom. Videla sam da imaju desetine jela – i sva su bila sa mesom.
Kako sam ja vegan, napunila sam tanjir pirinčem. Direktor se sav unervozio i molio me da probam druge đakonije.
Kada sam mu objasnila da sam vegan, on je rekao: Ah, nema problema. Imamo mi piletinu. Drugim rečima, da, Čamure su verovatno jedini veći mesožderi od Srba – zaključila je Milica.
