Zoran Radosavljević bio je pilot vojske Jugoslavije kada je počela NATO agresija na našu zemlju 1999. godine. Dana 26. marta krenuo je ratni zadatak sa kojeg se nikada nije vratio. Poginuo je u okršaju sa NATO avionom iznad reona Ugljevika.
Ovo je priča o njemu.
Dobrovoljno se javili za zadatak
Pod ciničnim izgovorom “humanitarne intervencije”, u večernjim satima 24. marta 1999, 18 zemalja članica NATO (jedino se Grčka uzdržala od učešća) napalo je Saveznu republiku Jugoslaviju.
Tako je, na kraju XX veka, točak sudbine ponovo doveo nemačke, italijanske, turske, francuske, britanske i američke avione na nebo Srbije i Crne Gore.
Ovaj put, arhineprijatelji i nekada veliki saveznici su dolazili ruku pod ruku kao agresori, uz pridružene vazduhoplovne kontigente Belgije, Kanade, Danske, Holandije, Norveške, Portugala i Španije.
Nemar, nedostatak novca i izolacija tokom devedesetih godina prošlog veka doveli su lovačke snage Ratnog vazduhoplovstva (RV) i Protiv vazdušne odbrane (PVO) u očajan položaj.
Jedini avioni teoretski sposobni da se suprostave NATO armadi od preko 1.000 vazduhoplova bili su 14 mig-ova 29 i par dvoseda, jedva u voznom stanju, piše “Tango six”.
Prvi sukobi sa NATO pokazali su ono čega su se mnogi u RV i PVO plašili i na šta su upozoravali.
Suočeni sa taktički, tehnnološki i brojčano nadmoćnim neprijateljem, sa lošim sistemom navođenja i otkazima najvažnijih sistema u kritičnim trenucima, piloti su mogli da se uzdaju samo u svoju hrabrost i sreću.
Kao da to sve nije bilo dovoljno, sopstvene protivavionske jedinice su se pokazale podjednako opasnim kao i neprijateljski lovci.
Ujutro 26. marta, major Slobodan Perić i kapetan I klase Zoran Radosavljević zajedno su se uputili sa Novog Beograda na komandno mesto između Stare i Nove Pazove.
Kada je trebalo odmeniti dežurni par, dobrovoljno su se javili da zauzmu mesta u kabinama, Perić kao vođa a Radosavljević u ulozi pratioca.
Naređenje primili preko mobilnog telefona
Bilo je 16.45 kada su dobili naređenje za poletanje, a činjenica da su ga primili preko Radosavljevićevog mobilnog telefona najbolje opisuje sa čime su se suočavali piloti 1999. godine.
Dva “viteza” su uzletela osam minuta kasnije i vođa je brzo ustanovio da mu radar ne radi.
Po dolasku nad Zrenjanin u brišućem letu, javljeno im je da je neprijatelj nad Valjevom. Držeći se zadatog kursa, po preletu Save kod Šapca, par se popeo kroz oblake i ubrzo se našao na visini od 7.000 metara.
Oficir za navođenje ih je obavestio da su neprijateljski avioni na jedan sat, na daljini od 60 km i da se udaljavaju.
Vođa ga je upozorio da će postojećim kursom preći granicu, ali nije dobio odgovor.
Uskoro je Radosavljević upozorio Perića da na svom SPO-15 ima indikaciju da su u radarskom zahvatu sa desne strane, pa je vođa naredio manevar “makaze” i nakon 30 do 40 sekundi par se vratio na pređašnji kurs.
Odmah potom oficir za navođenje ih je upozorio da izgleda da se neprijatelj vraća pravo ka njima.
Dok su pokušavali da na nebu uoče protivnika, vođa je video četiri traga na paralelnom kursu, na 10 do 15 km udesno, i kad su tragovi nestali shvatio je da su to rakete vazduh-vazduh.
Viknuo je pratiocu da beži i pošao u spuštajući zaokret, dok je Radosavljević odgovorio da beži u oblake.
Nakon što je izbegao prvu raketu AIM-120, druga je Perićev L-18 pogodila u desnu stranu trupa. Katapultirao se i prizemljio u ataru sela Donja Trnova u Republici Srpskoj.
Prihvatili su ga lokalni Srbi i vratili kući u roku od nekoliko sati.
Njegov pratilac, međutim, nije bio te sreće: raketa AIM-120 je pogodila njegov avion u blizini kabine na visini od 7.800 metara i usmrtila ga na mestu.
Avion se raspao i Zoran Radosavljević je pao u zaseok Žuge, sa delimično otvorenim padobranom. Meštani su našli njegovo telo i prebacili ga u Srbiju.
Pogrešno poslati u BiH
Ovaj 34-godišnji pilot posmrtno je unapređen u čin majora i odlikovan Medaljom za hrabrost.
Kasnije se pokazalo da u trenutku kada su dva Mig-a podignuta, nijedan avion NATO nije bio u vazdušnom prostoru Srbije i da ih je oficir za navođenje poslao direktno na dežurnu paru koja je patrolirala nad Bosnom i Hercegovinom!
Obojicu je oborio pilot F-15C, kapetan Džef Hvang iz 493. lovačkog skvadrona 48. lovačkog puka.
U narednim nedeljama, sa L-18 su izvršena još četiri borbena leta. Poslednji je završio pogibijom potpukovnika Milenka Pavlovića kod Petnice 4. maja. Svega pet aviona dočekala kraj rata 10. juna.
Obožavao jedrenje
Zoran Radosavljević je rođen 26. februara 1965. u Prištini. Njegov otac je bio pešadijski podoficir JNA i familija se često selila i pre dolaska u Beograd 1977. živela je u Skoplju i Kruševcu.
Po završetku osnovne škole, 1979. upisao je vazduhoplovnu gimnaziju “Maršal Tito” u Mostaru. U 36. klasu VVA stupio je 1983.
Po selekciji za lovce, diplomirao je 1987. kao peti u rangu. Te godine, po prvi put u istoriji RV i PVO, svih 11 diplomiranih pilota supersoničnih lovaca raspoređeni su na zadatke.
Po izbijanju građanskog rata u leto 1991, aktivno je učestvovao u borbenim operacijama nad Hrvatskom i kasnije nad Bosnom i Hercegovinom.
Kao jedan od najperspektivnijih pilota eskadrile, 1992. je završio i dodatne obuke.
Energičan mladi čovek, sa širokim vidicima i interesovanjima, Zoran Radosavljević je izlazio iz strogih vojnih okvira.
Ubrzo po okončanju VVA, počeo je da se bavi svojom drugom životnom strašću – jedrenjem – i kao kvalifikovani skiper 1992. osnovao je jedriličarski klub “Polaris”, navodi “Tango six”.
Tokom 1996. upisao je magistarske studije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu i juna 1998. magistrirao na temu satelitske navigacije.
Četiri meseca kasnije otpočeo je sa studijama engleskog jezika na Višoj vojnoj školi u Beogradu, istovremeno pripremajući doktorat.
Zbog toga skoro da nije leteo tokom 1998. Na dužnost na aerodromu Batajnica javio se 23. marta 1999, iako pre toga duže od šest meseci nije seo u avion.
Danas porodica, prijatelji i kolege ne odustaju od čuvanja žive uspomene na hrabrog pilota i jedriličara.
Glavna ulica u Batajnici nazvana je po njemu. Svakog 2. decembra, među pripadnicima 204. vazduhoplovne brigade, koju čine sve jedinice na aerodromu Batajnica, biraju se najbolji za odeljenje koje nosi njegovo ime.
Saobraćajni fakultet uveo je njemu u čast nagradu za najboljeg diplomca na Odseku za vazdušni saobraćaj i transport.
Konačno, svake godine održava se memorijalna, “Zokijeva regata”, okupljajući kako iskusne skipere u klasama Kruzer i Mikro, tako i najmlađe takmičare u kategoriji Optimist.
Odlomak iz knjige „Zaboravljeni album“.
Poslednje reči Zorana Radosavljevića možete čuti na 2:38.
