Stariji za tamu jeseni tmaste
i grublji za grubost ove zime prošle,
ja vam ovoga proljeća neću mahati, laste,
i neću vam reći toplo dobro došle.
Vrapcima ja moram, nježno kao otac
reći nešto lijepo u dan ovaj plavi,
vrapcima – tom sitnom grumenju života,
što je cvrkutalo zimus na mećavi,
dok ste vi negdje, ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste.
Ne, vaš mi cvrkut sad, zbilja, ne treba,
razmažene gospođice laste.
Oni su zimus zebli ispod streha,
oni su voljeli i golo ovo granje.
Moje poštovanje, vesela ruljo smijeha,
drugovi vrapci – moje duboko poštovanje.