Britanski Šindler, Nikolas Vinton, ostaće upamćen po jednom od najvećih podviga u istoriji čovečanstva. On je od sigurne smrti spasao stotine jevrejske dece za vreme ludila Drugog svetskog rata i pošasti koja se širila Evropom, a zvala se – nacizam.
Spasilačka misija Nikolasa Vintona počela je jednim telefonskim pozivom i planovima o skijanju koji se nikada nisu ostvarili. Sasvim neočekivano, mladi radnik berze u Londonu, koji je u decembru 1938. godine trebalo da otputuje na odmor u Švajcarsku, dobio je poziv od svog prijatelja.
Martin Blejk je već uveliko pomagao jevrejskim izbeglicama u zapadnoj Čehoslovačkoj, i naslućivao je da će stvari vremenom biti sve gore. Zato je zamolio Vintona da umesto u Švajcarsku otputuje u Prag.
Bez mnogo razmišljanja Nikolas je odložio skije i ubrzo se našao u izbegličkom kampu.
Odmah mu je bilo jasno da Čehoslovačka tone u nacističke kandže i da većina izbeglica neće uspeti bezbedno da stigne u Veliku Britaniju.
Ipak Vinton je odlučio da zajedno sa Blejkom i još dva prijatelja Trevorom Čedvikom i Bilom Barazetijem, učini sve što je u njegovoj moći da što većem broju dece obezbedi put u nove domove.
Otvorili su kancelariju u Pragu koja im je u narednim mesecim služila kao paravan za postizanje cilja, piše National Geographic.rs.
U njoj su zakazivali sastanke sa roditeljima koji su pokušavali da pošalju svoju decu u inostranstvo.
Komplikovana misija
Redovi ispred kancelarije ipak su privukli pažnju nacista koji su počeli da prate i maltretiraju Vintona i njegove saradnike.
Međutim, brzo razmišljanje, podmićivanje pravih ljudi i neverovatna doza sreće, učinili su da spasilačka misija opstane.
Njihov primarni cilj bio je da za nekoliko stotina dece, kada za to dođe pravi trenutak, obezbede ulazak i prebivalište u Velikoj Britaniji.
U slučaju da britanska Kancelarija unutrašnjih poslova ne reaguje na vreme i ne odobri ulaznu vizu, Nikolas Vinton i njegova mala grupa saradnika su falsifikovali dokumenta.
I pored svih izazova sa kojima su se suočili, oni su 14. marta 1939. godine uspeli da organizuju prvi od ukupno osam vozova sa izbeglicama koji je krenuo iz Praga.
Prema njegovim rečima, voz je putovao na severozapad kroz centralnu Nemačku i Holandiju.
Tamo su ih čekali čamci koji su prevozili decu preko Severnog mora na konačno odredište – Englesku.
Taj prvi voz je prevozio samo dvadesetoro dece, međutim sledećih sedam su prevozili daleko više mališana.
Prizori koji se ne zaboravljaju
Prema sećanjima nekih od njih, prizori roditelja na peronima su bili dirljivi i nisu se lako zaboravljali.
Zuzana Marešova, jedna od retkih čiji su roditelji preživeli rat i uspeli opet da zagrle svoje dete, je jednom prilikom izjavila:
– Svi roditelji su plakali i mahali. I danas ih vidim. Sećam se podignutih ruku roditelja i naših noseva pritisnutih na staklo. Ta situacija nas je navela da razmišljamo da je to konačni rastanak.
Prema njenim rečima najčešća rečenica koja se mogla čuti duž platforme je bila: “Vidimo se uskoro.”
Učensici ovih scena su kasnije u intervjuima opisivali slične rastanke pred polazak voza, od kojih je poslednji odvezao decu početkom avgusta 1939. godine.
U planu je bio i deveti voz koji je trebalo bezbedno da stigne 1. septembra na svoj odredište.
Međutim, tog dana je Nemačka izvršila invaziju na Poljsku. I Drugi svetski rat je zvanično počeo.
Tog dana je stigla oluja koju su Vinton i njegovi prijatelji odavno očekivali.
Njeni efekti su bili trenutni i brutalni. Prema njegovom svedočenju iz 2015. godine, za samo nekoliko sati od objave, voz sa 250 dece koji je trebao da krene je nestao.
Nijedno od te dece nikada kasnije nije nađeno.
“Nisam bio heroj”
Supruga Nikolasa Vintona kao i nekolicina njegovih najbližih prijatelja znala je za dela koje je uradio pred početak Drugog svetskog rata.
Međutim, on o njima nije voleo da razgovara i svoju privatnost je želeo da sačuva daleko od očiju javnosti.
Ipak, sve se promenilo 1988. godine kada je njegova supruga preturala po tavanu i našla tajni spomenar svog supruga ispunjen imenima i fotografijama dece koju je spasao.
Kada je ovo spomenula Nikolasu on je predložio da ga baci.
Ona ne samo da nije bacila spiskove, već ih je predala stručnjaku za Holokaust.
Iznenađenje u programu Bi-Bi-Sija
Bi-Bi-Si je Vintonu pred televizijskim kamerama priredio tada nezaboravno iznenađenje. Okupio je stotine “njegove” dece u emisiji.
Britanski Šindler je kao član publike sedeo u studiju ni ne sluteći da su svi ljudi oko njega živi zahvaljujući upravo njemu.
Na Vintonov podvig ponovo je podsetio slovački režiser Matej Minač. On je o njegovom podvigu snimio tri dokumentarna filma 1999, 2002. i 2011. godine.
Bez obzira na pažnju koja mu je posvećena, Nikolas Vinton je ostao skroman.
– Na kraju se ispostavilo da je moj postupak neverovatan, ali nije tako delovalo dok je trajalo – rekao je u svom intervjuu za Gardijan 2014. godine.
Ser Nikolas Vinton je zbog podviga posle rata dobio više britanskih i čeških odlikovanja. Od britanske kraljice Elizabete II dobio je i plemićku titulu.
Poslednje, najviše državno češko odlikovanje Orden Belog lava britanski Šindler preuzeo je krajem oktobra 2014. godine. I to u zamku Lani kraj Praga od predsednika Češke Miloša Zemana.
– Na neki način nije trebalo da živim tako dugo da dam priliku svim tim ljudima da preuveličavaju to što sam napravio. Čini mi se da se sve to desilo pre 100 godina. Ja sam samo imao sreće da budem u pravo vreme na pravom mestu – kazao je preuzimajući odlikovanje Vinton.
Desetine hiljada čeških đaka potpisali su 2007. godine predlog da Nikolas Vinton dobije Nobelovu nagradu za mir.
Britanski Šindler je preminuo 2015. Londonu. Imao je 106 godina.
