Miodrag Zec, jedan od najboljih srpskih ekonomista, redovni i omiljeni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u intervjuu za Original, pričao je zašto je važno da se lestvica ne spušta, zašto je još fakultet ostao kao poslednja odbrana obrazovanja, pošto su osnovno i srednje totalno devalvirani, kako treba da se uči, zašto najbolji studenti ne treba da odlaze…
Dok smo čekali profesora Miodraga Zeca u njegovom kabinetu na Filozofskom fakultetu kako bismo uradili ovaj intervju, njegov asistent je pregledao kolokvijum koji su studenti nedavno polagali. Kada se pojavio profesor, prvo što je pitao bilo je: „Kako su uradili?” Asistent mu saopštava da je trećina studenata prošla, što je, konstatovaće zajedno, prilično dobro. Jer Zec je od onih profesora koji i dalje drže lestvicu visoko.
– Daj mi da pogledam rad studenta koji je najbolje uradio – kaže asistentu. I dok mu dodaje papir, asistent pokazuje:
– Čak je i rukopis kao iz bukvara.
– Neki kažu da smo prestrogi, ali mi držimo kriterijume – govori nam jedan od omiljenih, često citiranih profesora, sklon primerima i poređenjima ne bi li razotkrio i približio suštinu problema, zbog čega se njegove izjave dugo prepričavaju, a ekonomski laici, poput mnogih nas novinara, vole da pozovu Zeca da im kaže onako kako stvarno jeste, a ne kako ekonomski stručnjaci hoće da zabašure.
U intervjuu za Original, pričao je zašto je važno da se lestvica ne spušta, zašto je još fakultet ostao kao poslednja odbrana obrazovanja, pošto su osnovno i srednje totalno devalvirani, kako treba da se uči, zašto najbolji studenti ne treba da odlaze i kako umesto da ih sačuvamo, kao što seljak najbolje tele i najbolji paradajz čuva za sebe, mi dozvoljavamo da nam ih uzmu.
Budućnost svake zemlje zavisi od ulaganja u mlade i obrazovanje. Vaša izjava da seljak najbolje tele čuva za sebe, a mi 10 najboljih učenika Matematičke gimnazije damo strancima, često se citira.
Kakva je naša budućnost sa lošim đacima i lekarima koji treba da nas sutra operišu, a platili su ispit?
– Problem malih zemalja, a mi smo mala zemlja, jeste što su njeni resursi ograničeni. A stanovništvo je ključni resurs. Jedna je stvar kada vi iz jedne velike zemlje, Indije, Kine, izvadite milijardu ljudi, vi statistički morate imati mnogo potencijala.
Zato Srbija mora da ima izuzetno dobar sistem identifikacije talenata i ljudskog kapitala i da ih neguje, sa svrhom šta će sa tim ljudima. Nažalost, mi smo potonuli u mantru koja nam je nametnuta, da možemo da se razvijamo na bazi golog fizičkog manuelnog rada, a mi nemamo potencijal za to.
Za privlačenje investitora ne traži se znanje već manipulativni poslovi i obuke za 15 dana. A onoga koga školujemo 15 godina i pokaže talente, dajemo. Koliko ima rasnih matematičara na 10.000 rođene dece? Nema ih mnogo.
I onda ti to tako ne štedeći daješ i oni ti prvo te uzimaju, a vraćaju ti prljavu industriju. Tako da to na duži rok ne može da bude dobar izbor.
U čemu je naš najveći problem kada je reč o obrazovanju?
– U čemu je tajna i moć Engleza i Škota i zašto su oni ti koji osvajaju svet, a drugi su osvojeni? Kad su smislili parnu mašinu, smislili su da trajno proizvode energiju. Nisu čekali vetar.
Kad je došlo do tehničkog progresa, rekli su „mi smo malo stanovništvo, ali ćemo iz Indije pobrati sve talente i dovesti u Kembridž”. I danas tamo imate više Indijaca.
Kad jedna mala Srbija uđe u tu igru, i jednog vrhunskog inženjera i lekara sa 30 godina da na specijalizaciju, da mu sve, i onda on ode u Nemačku ili Englesku, a znam mnogo takvih slučajeva, šta si onda dobio?
A istovremeno nekritički upisuješ i daješ diplome, a ne znanje, masi stanovništva koja zauzima važne državne položaje. Ti truješ sopstveni narod.
Ono što Englezi rade drugima, mi to radimo sebi. E to je naš problem. Mi imamo tiraniju analitičara nad sistematičarima i parcijalnog znanja nad celovitim znanjem.
Kako i od koga bi trebalo da učimo?
– Kalemegdan je nacionalni simbol Srbije i ima prostora da se napravi nacionalni memorijal, kao što Mađari imaju Arpadov trg i tamo su svi koji su zadužili Mađarsku. A ovde spomenike diže ko gde hoće, ko se skupi kao građansko udruženje, jedna ulica ima sto naziva, GPS ne može da nađe… Ideja nije jasna.
I kad – vizuelno – vidite jednu državu, vi vidite kako je postavljena. Kad vidite Beč, vi vidite kako svojom pojavom simbolizuje vrednosti tog društva. Kad uzmete Vašington, on simbolizuje Ameriku.
Sve ulice se zovu po državama, pa imate dve glavne ulice koje idu od Linkoln memorijala do Kongresa, koje se zovu Independent i Constitution, i to je Washington Mall, i to je srce američke države, i šta je u tom srcu – vojska i znanje.
A ovde je prosto jedan razvojni košmar, pa je tako i u obrazovanju i u politici, u svemu. Nedostaje vizija i samo se ide linearno. I ovo malo vrednosti što imamo – proćerdamo. Nije nam to važno.
U Francuskoj znaš šta je „Hotel de Vil”, šta je crkva, šta je železnička stanica… to su simboli nekoga trajanja. Isto to znaš u Italiji, u Austriji. Ti ovde državne ustanove ne možeš naći.
To je simbol toga što nema trajanja. U Nemačkoj imate male univerzitete i ako nemaju dovoljno studenata da upišu, sačekaće sledeću godinu.
Kao kod berbe grožđa – nije rodilo, ali neće zatvoriti univerzitet. Ovde imate kao poplave – proizvedeš pa ne znaš šta ćeš posle sa njima.
Ima li smisla dati trista, četiristo hiljada dolara za školovanje lekara i najbolje pustiti da odu, a ne dati im šansu.
Kako mladima danas može da se pomogne?
– Da biste imali 30.000 reči, morate da pročitate 10-15 najvećih dela. Sve se svelo na neko prizemno znanje, svi misle da znanje mogu lako kupiti.
Mislite li da Gugl u datom momentu neće biti isključen? Pa pola ljudi ne zna tablicu množenja. Čekaš ujutru mejl da dobiješ instrukcije šta ćeš tog dana da radiš.
Pitam nešto studenta, a on mi kaže „čekajte, fali mi digitron”. Pa ako isključe Gugl, pola ljudi u Aziji neće znati da se vrati kući. Samo će biti „switch off”.
Oni koji vode države ne shvataju da moraju imati neki svoj alternativni sistem. Tako gubiš mogućnost da se sam razvijaš.
Zamislite da lekar operiše i kaže „ja ću da izguglam kad otvorim stomak gde je bubreg”.
Problem je trivijalizacija znanja. I zato su onih 10 najboljih o kojima sam govorio otišli na Kembridž, a mi smo dobili rijaliti šou i plaćamo taksu za to.
I to je napravljeno i za njihovu rulju dok njihova elita kaže „ovi što prave bombe su kod nas značajni”.
Država je kaznila srednju klasu, rekli ste jednom prilikom. Ko je danas srednja klasa i imamo li je uopšte?
– Da li mi možemo da damo stipendije za 50 lekara da odu u Hjuston da nauče da operišu srce? Jedna operacija je skuplja nego sve njihovo školovanje. I da ih obavežemo da posle dođu ovde.
Ne možemo očekivati da jedan lekar radi za 400 evra, a da se u upravnom odboru nečega, što ne znamo šta je, dobije 10.000 evra, isto javnog novca. Znamo da nešto košta koliko košta.
I da se doktor formira 20 godina, da je to proces proizvodnje i da to nije isto kao lepiti plakate. Ta se klasa tanji i to se može dokazati, a jedna mala finansijska elita sve kontroliše. Imamo na stotine primera kako država kažnjava srednju klasu.
Imate politiku da srednja klasa bude predmet političkog plena, pa ide linearno smanjivanje plata, pa kad dođu pred šalter samo što ne pucaju na njih, pa smišljaš procedure…
Čemu one služe, čemu služi da svaka dva meseca nešto menjamo? Kakva je to uređena država u kojoj je izvaditi ličnu kartu, vozačku ili zameniti zdravstvenu knjižicu ravno forsiranju Kajmakčalana?
Imamo na stotine procedura koje su besmislene, a onda neko smisli da tako zaradi 400 dinara i da ima neki prihod. Onda je najbolje, ako je to biznis, da se svako jutro vadi lična karta i da bude rentabilno.
Zato što se kao društvo bavimo najgorima, a ne najboljima. Ne zaseda Nastavničko veće u gimnaziji da vidi šta će sa pet najboljih i kako njima da pomogne, već da popravi ocene tridesetorici najgorih.
I ta bazična stvar se prenosi na čitavo društvo. I ovo je osveta loših đaka. I to tako traje i narod to voli.
Razgovarala Ana Mitić
