Ksenija Anastasijević bila je prva žena doktor nauka u Srbiji. Ona je 22. januara, sada već davne 1922. godina, odbranila doktorsku disertaciju pod naslovom “Brunovo učenje o najmanjem”.
Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Prevela je klasična filozofska dela, pisala studije, metafizičke i etičke rasprave, te popularne članke.
Bila je filozof, prevodilac i prva žena docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevini Jugoslaviji).
Između dva svetska rata bila je docent Univerziteta u Beogradu. Prevodila je dela Aristotela, Platona, Spinoze i Adlera.
Prijateljstvo sa čuvenim profesorom Petronijevićem
Studirala je filosofiju i klasičnu filologiju u Beogradu, Parizu i Ženevi. Profesor glavnog predmeta bio joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i filosofskih naučnih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi.
Na Beogradskom univerzitetu Petronijević je bio strah i trepet. U pismu prijateljici Ksenija se jadala govoreći da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“.
Petronijević otkriva Kseniju Atanasijević kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom nasljednicom.
Međutim njeni prvi uspesi na fakultetu bili su i prvi susreti sa zlobom sredine, koja nikada nije podnosila, a kamoli podržavala izuzetnost.
Čaršija počinje sa ogovaranjima, plasira se priča o ljubavnoj vezi Ksenije Atanasijević i profesora Branislava Petronijevića. Ondašnja šala o njihovom odnosu glasila je:
“U šetnji bi raspravljali o Šopenhaueru, u kafani se svađali oko Spinoze, u krevetu vrištali i udarali se jastucima polemišući o Platonu”, piše Ilijana Božić Impuls.
O prijateljstvu profesora Petronijevića i njegove 19. godina mlađe studentkinje tada se dosta govorilo i pisalo. Ali ni on ni ona nikada nisu pojasnili prirodu svojih odnosa.
“Brunovo učenje o najmanjem”
Ksenija Atanasijević za temu svog doktorskog rada uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu, po celoj Evropi.
Njena doktorska teza nosi naziv „Brunovo učenje o najmanjem“, a odbranila ju je u januaru 1922. godine.
Tada je imala 28 godina.
U komisiji su bili Petronijević, Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu zajedljivost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filosofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike.
Ona tada neočekivano dokazuje da je spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču djela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledajući jedan u drugoga komentarišući:
Kolega, је l’ sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!
Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu kako je Ksenija pametna „kao muškarac“, ali takve šale su učvrtile stav Ksenije Atanasijević i njenu rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.
Petronijević je možda svojom surovošću na ispitu, želio da raskrinka tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji Atanasijević.
Istina i laž u ljubavnom životu Ksenije Atanasijević
Uspeh se gorko plaća u jednoj patrijarhalnoj sredini, pogotovo kad uspe žena. Sredina ne oprašta.
Kseniju Atanasijević proglašavaju ljubavnicom njene najbolje drugarice Zore Stanković.
Potom na scenu izbija skandalozna ljubavna veza Ksenije Atanasijević i poznatog beogradskog lekara, oženjenog čoveka, Milana Markovića.
Tadašnja žuta štampa, listovi „Balkan“ i „Veče“ objavljuju naslove o ljubavnom životu Ksenije Atanasijević i Milana Markovića.
Čaršija ih ne ostavlja na miru ni onda kada se Milan Marković razvodi i ženi Kseniju Atanasijević.
Senka „razvela beogradskog lekara“ ne prestaje da prati Kseniju Atanasijević.
Prva srpska feministkinja
Prošlo je dosta čaršijskog naklapanja i vrdanja na samom Univerzitetu, da bi konačno u oktobru 1923.
Ksenija Atanasijević bila izabrana za docentkinju Filosofskog fakulteta, na predmetu Istorija klasične filologije.
Na početku rada na Univerzitetu Ksenija Atanasijević se upoznavala sa kolegama, a kada se predstavljala velikom matematičaru Mihailu Petroviću on joj je stegao ruku uz nekoliko utješnih reči.
Čudila se zašto je teši, da bi joj dr Tihomir Đorđević otvorio oči rekavši:
– Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!
Činjenica da je mlada žena postala predavač na Univerzitetu zasmetala je mnogima, a uvrijeđeni profesor Miloš Trivunac, na sjednici univerzitetskog veća ponosno je kazao:
– Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci.
Tadašnji profesori prosto nisu mogli da zamisle da jedna devojka postane njihova koleginica, iako je za to ispunjavala sve uslove.
Prva žena profesor u Srbiji trudila se da u naučnom radu ostane nezavisna, a da se na Univerzitetu ne prikloni ni jednom klanu.
Kolege su joj neprestano stvarale probleme i razne smicalice, ali su je studenti mnogo voleli.
Međutim, neki studenti koji su cenili njen rad imali su povremeno nevolja zbog toga.
Smetalo je kolegama to što se Ksenija Atanasijević nije htela prikloniti ni jednom klanu, niti je pristajala da bude senka ili sluga nekog starijeg profesora.
Njena naglašena individualnost i velika stvaralačka nadarenost bila je onemogućavana na svakom koraku u takvoj sredini.
Zbog patrijarhalne sredine, verovalo se da Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Univerzitetu u Beogradu.
Optužbe za plagiranje
Čitav krug profesora, okomio se na nju i smišljao profesionalne i privatne afere.
Čuveni arheolog Miloje Vasić optužio je koleginicu za plagijat. Tvrdio je da je Ksenija Atanasijević u jednom svom članku navela delo izvjesnog istraživača, a da nije navela njegovo ime ni naziv dela.
Međutim, to nije bla istina.
Nije bilo reč o članku, nego o tri popularna filosofska predavanja, koja je ona držala van fakulteta i nastave, što se nije kosilo sa akademskim pravilima.
Zamerano joj je da se nedovojno učtivo javlja pojedinim profesorima, da za druge autore piše polemičke članke protiv pojedinih kolega, da joj je Holandija ponudila nastavničko mesto itd.
Na osnovu toga, organizovali su glasanje za izbacivanje Atanasijevićeve sa Univerziteta.
Profesor i pravnik Živojin M. Perić branio je Kseniju Atanasijević i upozorio da su ta glasanja sasvim nezakonita.
Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove i poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar.
Ona traži pravo da se bar odbrani. S druge strane niko se ne oglašava, a kako vreme prolazi čaršija stvara utisak da „tu nečeg ipak ima“.
Naredne godine, prva žena doktor nauka u Srbiji podnela je ostavku.
Kasnije je priznala da joj je nedostajala psihička i fizička snaga da drži svoju katedru „sa po dva mača u svakoj ruci“.
Ugledne ličnosti, umetnici, intelektualci, osudili su postupak Filosofskog fakulteta.
Međutim, ta podrška nije mogla ništa da promijeni. Ona je za Kseniju Atanasijević bila samo moralna satisfakcija.
Punih 12 godina Ksenija Atanasijević bezuspešno je tražila pravdu i zaštitu.
U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvrstila je u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje misli ovog velikog načunika.
Hapsi je i Gestapo i komunističke vlasti
U Beogradu, za vreme Drugog svjetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca o tome da se nastavi raditi za vreme okupacije.
Iako su mnogi srpski intelektualci potpisali Apel, među njima i njen veliki prijatelj Sima Pandurović, ona je beskompromisno ostala dosledna svojim javno iskazanim moralnim uverenjima.
Znala je koliki je rizik: neke istaknute ličnosti iz javnog života koje su odbile da potpišu Apel završile su u logoru na Banjici, piše Vreme.
S obzirom na to da je pisala protiv nacionalizma i branila Jevreje, Gestapo je hapsi.
Posle završetka rata, hapse je i nove vlasti.
Jedan od njenih kolega Dušan Nedeljković, dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine čak je tražio smrtnu kaznu za Kseniju Anastasijević.
Izašla je iz zatvora lišena građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih.
Ona nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela “Filozofski fragmenti”. Taj rukopis nije nikada pronađen i danas se smatra izgubljenim.
Na osnovu svega što je uradila, danas se ocjenjuje da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i cjelovitog filozofskog sistema.
Ksenija Atanasijević bila je najveća žena mislilac među Srbima svog doba, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu.
Smrt i prekopan grob
Dobijala je zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde je umrla 1981. u 88. godini.
Stara porodična grobnica Ksenije Anastasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče uništene.
Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih godina prošlog veka, više nema nikakvih njenih “zemnih ostataka” i obelžja.
“Mora se onemogućiti da neki tipovi, obdareni okretnošću za sticanje materijalnih dobara, primaju i drže sve dostupne beneficije – dok se drugi grče od oskudice u najbitnijim potrebama. Mora se nezavijeno kazivati i naglašavati istina o svim rđavštinama i posuvraćenostima od kojih naš kulturni život teško boluje.
Da bismo se spasli slepaca koji nam se nameću za vođe; beslovesnih nepismenih koji se usuđuju da povlače tobožnje kulturne linije; nevaljalaca koji nam sa nečuvenom drskošću drže lekcije iz morala! Da bismo jednom zatvorili lažljive usne onih koji, u spolja mirno stilizovanim besedama, bljuju otrov vlastitih – najnižih – afekta! Da bismo demaskovali one čiji su svi podaci o sopstvenome životu falsifikati laž!”
Ksenija Atanasijević, deo iz teksta koji je 1936. godine objavljen u časopisu “Život i rad”
