„Moje postojanje je počelo da me ozbiljno čudi. Nisam li ja bio puki privid?“
Mučnina je roman koji više nego bilo koji drugi nastoji da u književnoj formi objasni jedno filozofsko učenje, u konkretnom slučaju filozofiju egzistencijalizma.
Pri tome, Mučnina nije ni filozofski esej ili dnevničko razmišljanje o svetu i životu, na način Marka Aurelija niti filozofski traktat napisan na poetski način, kao kod Ničea, niti filozofija utopljena u poetski izraz, kao kod Siorana.
„Uzalud kopam po prošlosti, iz nje izvlačim samo deliće slika i ne znam najbolje šta one predstavljaju, ni da li su uspomene ili plodovi mašte…Moje su uspomene kao zlatnici od dest franaka u đavoljevoj kesi: kada je otvoriše, u njoj pronađoše samo uvelo lišće“.
Sartr je posebno pod uticajem filozofije fenomenologije Nemca Huserla i spisa Danca Kirkegora (Strah i drhtanje) nameravao u početku da napiše običan filozofski traktat pod nazivom „Melanholija“, ali je zatim promenio nameru, pa je uz sugestije svoje partnerke Simon de Buvoar, objavio 1939. godine literarno delo u čijem centru je pitanje (ne)postojanja (tj. ontološkog pojma egzistencije) koje kod glavnog junaka izaziva napade mučnine.
Po tome je kasnije nazvana i francuska filozofsko – književna škola u koju uz Sartra, između ostalog, svrstavaju A. Kamija, S. De Buvoar, Merlo-Pontija, Levinasa i druge i čije su glavne teme pojmovi bića, strepnja, svest, otuđenost, apsurd postojanja, besmisao, ništavilo itd.
„Svi mi, koliko nas ima, jedemo i pijemo ne bismo li sačuvali svoje dragoceno postojanje, a da nema ničeg, ničeg, nikakvog razloga da se postoji“…
“Svest postoji kao drvo, kao vlat trave…a evo smisla njenog postojanja: ona je svest o svojoj suvišnosti.“
Mučnina je po formi i sadržini roman koji sadrži dnevničke beleške izvesnog Antonana Ronkantena, neženje od oko 35 godina.
U tekstu se u vidu toka svesti hronološki opisuju dani glavnog junaka tokom par meseci koje on provedi u provincijskom gradu Buvilu.
Ronkanten u gradskoj biblioteci proučava arhivska dokumenta radi izrade biografije jednog aristokrate- pustolova iz XVIII veka.
Jednoličnost njegovih dana prekidaju povremeni odlasci u kafane, usputna fizička veza (uz „bakšiš“) sa tustom gazdaricom gostionice, susreti i razgovori sa posetiocima biblioteke (posebno sa izvesnim „Samoukom“ za kog se ispostavlja da je čovek – humanista koji je, uz potragu za znanjem i – pedofil) kao i jednokratni susret i istovremeni rastanak sa nekadašnjom ljubavnom vezom – glumicom Ani.
Ali ako glavni junak gotovo da nema većih doživljaja u zabačenom provincijskom gradiću, njegov unutrašnji svet je bogat.
On nam istovremeno pripoveda svoja opažanja i razmišljanja o zagonetci koja se zove svet, tj. postojanje.
„Komunisti i nacisti pucaju po ulicama Berlina, nezaposleni bazaju Njujorkom…A ja sam tu, u toj pustoj ulici i svaki pucanj ispaljen s nekog prozora u Nojkelnu, svaki tačan i neznatan pokret žena koje se doteruju, odgovara svakom mom koraku, svakom otkucaju mog srca.“
„Zašto nešto postoji, umesto da nema ničega?“, pita se nakon grčkih i drugih filozofa i Sartrov junak.
Šta je sećanje i koja je veza između onog što je bilo i nas koji se prisećamo? Šta je uopšte postojanje i čemu ono služi, kako ga definisati u odnosu na sopstveno opažanje i svest
Koja je to veza između opažanja ili osećanja – poput mučnine koja se budi u svesti onda kada se nasluti da stvari kao takve „postoje“ negde tamo – izvan granica dodira, pogleda ili sećanja.
„Prava priroda sadašnjosti se otkrivala: sadašnjost je bila ono što postoji, a sve što nije bilo prisutno nije postojalo. Prošlost nije postojala. Nipošto…Za mene je prošlost bila neko umirovljenje, to je bio drugi način postojanja, stanje odmora i nerada…toliko nam je teško da zamislimo ništavilo. Sad sam znao: stvari su upravo takve kakve se pojavljuju – a iza njih , nema ničega“.
Dosta je u Mučnini uzgrednih izvoda poznatih rečenica čuvenih filozofa, od Dekartovog „Postojim zato što mislim“, preko Paskalovog čoveka kao „trske koja misli“, do starozavetnog „On ne postoji, jer u njemu nema ničeg suvišnog: sve ostalo je suvišno u odnosu na njega. On jeste“ (tj: Jahveovo: „Ja sam onaj koji jesam“).
Sartrova „Mučnina“ i Kamijev „Stranac“ (objavljen tri godine nakon Sartrovog dela) su dva najpoznatija romana inspirisana teorijom egizstencijalizma.
Ipak radi se o veoma različitim delima, ne samo po sadržini, nego i po načinu kojim se pristupa filozofskim temama.
Kod Sarta, filozofska misao se iskazuje kroz tok svesti i osećanja junaka. U Kamijevom slučaju, ništa nije eksplicitno.
Njegov lik – Merso – samo „ilustruje“ ili postavlja pitanje ljudske egsitencije, odnosno absurda ljudske sudbine samim svojim ponašanjem, ali ne i misaonim konceptima, poput Ronkentena.
Najzad, za razliku od turobnog pesimizma romana „Stranac“, „Mučnina“ se skoro neočekivano završava sa blagom notom vedrine, udaljene nade.
Ronkenten sve napušta, diže ruke od istraživanja i pisanja svoje istorije i vraća se u Pariz.
Ali pred odlazak, on čuje neku nepoznatu džez pesmu („Some of these days, you will miss me honey) i odjednom oseća „nešto što nisam više poznavo, neku vrsta radosti“.
„Crnkinja peva. Dakle možemo opravdati svoje postojanje? Malčice? Obuzima me neobičan strah“.
Strah i drhtanje. Svest. Egzistencija. Mučnina.
Izvor: P.U.L.S.E, Duško Lopandić
