16.7 C
Novi Sad
24.05.2024.
NaslovnaNaukaFilozofijaSartr: Mučnina – priručnik egzistencijalizma

Sartr: Mučnina – priručnik egzistencijalizma

„Moje postojanje je počelo da me ozbiljno čudi. Nisam li ja bio puki privid?“

Mučnina je roman koji više nego bilo koji drugi nastoji da u književnoj formi objasni jedno filozofsko učenje, u konkretnom slučaju filozofiju egzistencijalizma.

Pri tome, Mučnina nije ni filozofski esej ili dnevničko razmišljanje o svetu i životu, na način Marka Aurelija niti filozofski traktat napisan na poetski način, kao kod Ničea, niti filozofija utopljena u poetski izraz, kao kod Siorana.

„Uzalud kopam po prošlosti, iz nje izvlačim samo deliće slika i ne znam najbolje šta one predstavljaju, ni da li su uspomene ili plodovi mašte…Moje su uspomene kao zlatnici od dest franaka u đavoljevoj kesi: kada je otvoriše, u njoj pronađoše samo uvelo lišće“.

Sartr je posebno pod uticajem filozofije fenomenologije Nemca Huserla i spisa Danca Kirkegora (Strah i drhtanje) nameravao u početku da napiše običan filozofski traktat pod nazivom „Melanholija“, ali je zatim promenio nameru, pa je uz sugestije svoje partnerke Simon de Buvoar, objavio 1939. godine literarno delo u čijem centru je pitanje (ne)postojanja (tj. ontološkog pojma egzistencije) koje kod glavnog junaka izaziva napade mučnine.

Po tome je kasnije nazvana i francuska filozofsko – književna škola u koju uz Sartra, između ostalog, svrstavaju A. Kamija, S. De Buvoar, Merlo-Pontija, Levinasa i druge i čije su glavne teme pojmovi bića, strepnja, svest, otuđenost, apsurd postojanja, besmisao, ništavilo itd.

„Svi mi, koliko nas ima, jedemo i pijemo ne bismo li sačuvali svoje dragoceno postojanje, a da nema ničeg, ničeg, nikakvog razloga da se postoji“…

“Svest postoji kao drvo, kao vlat trave…a evo smisla njenog postojanja: ona je svest o svojoj suvišnosti.“

Mučnina je po formi i sadržini roman koji sadrži dnevničke beleške izvesnog Antonana Ronkantena, neženje od oko 35 godina.

U tekstu se u vidu toka svesti hronološki opisuju dani glavnog junaka tokom par meseci koje on provedi u provincijskom gradu Buvilu.

Ronkanten u gradskoj biblioteci proučava arhivska dokumenta radi izrade biografije jednog aristokrate- pustolova iz XVIII veka.

Jednoličnost njegovih dana prekidaju povremeni odlasci u kafane, usputna fizička veza (uz „bakšiš“) sa tustom gazdaricom gostionice, susreti i razgovori sa posetiocima biblioteke (posebno sa izvesnim „Samoukom“ za kog se ispostavlja da je čovek – humanista koji je, uz potragu za znanjem i – pedofil) kao i jednokratni susret i istovremeni rastanak sa nekadašnjom ljubavnom vezom – glumicom Ani.

Ali ako glavni junak gotovo da nema većih doživljaja u zabačenom provincijskom gradiću, njegov unutrašnji svet je bogat.

On nam istovremeno pripoveda svoja opažanja i razmišljanja o zagonetci koja se zove svet, tj. postojanje.

„Komunisti i nacisti pucaju po ulicama Berlina, nezaposleni bazaju Njujorkom…A ja sam tu, u toj pustoj ulici i svaki pucanj ispaljen s nekog prozora u Nojkelnu, svaki tačan i neznatan pokret žena koje se doteruju, odgovara svakom mom koraku, svakom otkucaju mog srca.“

„Zašto nešto postoji, umesto da nema ničega?“, pita se nakon grčkih i drugih filozofa i Sartrov junak.

Šta je sećanje i koja je veza između onog što je bilo i nas koji se prisećamo? Šta je uopšte postojanje i čemu ono služi, kako ga definisati u odnosu na sopstveno opažanje i svest

Koja je to veza između opažanja ili osećanja – poput mučnine koja se budi u svesti onda kada se nasluti da stvari kao takve „postoje“ negde tamo – izvan granica dodira, pogleda ili sećanja.

„Prava priroda sadašnjosti se otkrivala: sadašnjost je bila ono što postoji, a sve što nije bilo prisutno nije postojalo. Prošlost nije postojala. Nipošto…Za mene je prošlost bila neko umirovljenje, to je bio drugi način postojanja, stanje odmora i nerada…toliko nam je teško da zamislimo ništavilo. Sad sam znao: stvari su upravo takve kakve se pojavljuju – a iza njih , nema ničega“.

Dosta je u Mučnini uzgrednih izvoda poznatih rečenica čuvenih filozofa, od Dekartovog „Postojim zato što mislim“, preko Paskalovog čoveka kao „trske koja misli“, do starozavetnog „On ne postoji, jer u njemu nema ničeg suvišnog: sve ostalo je suvišno u odnosu na njega. On jeste“ (tj: Jahveovo: „Ja sam onaj koji jesam“).

Sartrova „Mučnina“ i Kamijev „Stranac“ (objavljen tri godine nakon Sartrovog dela) su dva najpoznatija romana inspirisana teorijom egizstencijalizma.

Ipak radi se o veoma različitim delima, ne samo po sadržini, nego i po načinu kojim se pristupa filozofskim temama.

Kod Sarta, filozofska misao se iskazuje kroz tok svesti i osećanja junaka. U Kamijevom slučaju, ništa nije eksplicitno.

Njegov lik – Merso – samo „ilustruje“ ili postavlja pitanje ljudske egsitencije, odnosno absurda ljudske sudbine samim svojim ponašanjem, ali ne i misaonim konceptima, poput Ronkentena.

Najzad, za razliku od turobnog pesimizma romana „Stranac“, „Mučnina“ se skoro neočekivano završava sa blagom notom vedrine, udaljene nade.

Ronkenten sve napušta, diže ruke od istraživanja i pisanja svoje istorije i vraća se u Pariz.

Ali pred odlazak, on čuje neku nepoznatu džez pesmu („Some of these days, you will miss me honey) i odjednom oseća „nešto što nisam više poznavo, neku vrsta radosti“.

„Crnkinja peva. Dakle možemo opravdati svoje postojanje? Malčice? Obuzima me neobičan strah“.

Strah i drhtanje. Svest. Egzistencija. Mučnina.

Izvor: P.U.L.S.E, Duško Lopandić

Povezani tekstovi

POSTAVI KOMENTAR

Molimo, unesite Vaš komentar!
Molimo, unesite Vaše ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo.Molimo Vas da nas kontaktirate!

Pratite nas

419FanovaLajkuj
479PratilacaZaprati
275PratilacaZaprati

Poslednje objavljeno