Svima nama, svima srpskim ženama govorim, jer me boli što ne rasuđujemo, što ne osećamo, i što ne ispunjavamo, ne ispunjavamo, mi, srpske žene. Boli me što ne vidimo nedostatak naših života, ne vidimo dangubu tolikih dugih i celih, a tako kratkih i krnjih ženskih života, koji prolaze bez rada, bez velikih opštih briga, bez čovečanske sadržine.
Kroz život srpskih žena ne bije velika i jaka svečovečanska struja, u dušama srpskih žena ne čuje se šum svečovečanskog oduševljenja. Pritihle smo, i izgubile smo i strah i gnev, i želju i osvetu, i kao prazne čahure nas odmotava spori i zakasneli život jednog naroda, u kome bi žene trebalo da su ljudi, a ljudi da su nadljudi, a u kome niko nije na svom pravom mestu.
Teško je sa sadašnjeg gledišta oceniti šta su uradile i dale srpske žene u davna vremena, i šta je ostalo od onog što su one gradile, i šta je isključivo njihov rad na onome što se danas kao njihovo pominje. Ipak, i sa merom prošlih dana, i sa merom današnjih dana, Kolos je među nacionalnim tekovinama ono što je stara srpska žena narodu svome počela da diže.
I ukoliko više je Kolos, ma i nedozidani Kolos, ono što je dala stara srpska žena, utoliko gore i stidnije je ono što daje nova srpska žena. Pustile smo da se po torzu tog Kolosa uspuže mahovina, ili smo na džinovske njegove temelje poređale smešne i šarene toronjčiće i balkončiće nemoćnog i bednog našeg modernizma.
Mesto da nam je svaki poged razumevanje i sporazumevanje, svaki stisak ruke sestrinsko obećanje, svaka reč zakletva, i zavera; mesto da i kroz naše mozgove protrešti i progrmi imperativ instinkta, imperativ koji ne zna za roblje i groblje, i ne pita da li je moguće da danas bude sutra – mesto toga mi, srpske žene, izgubljeno i zalutano stojimo između Velikog petka i Usksa i niti čujemo udaranje klinova i samrtničko stenjanje, niti čujemo da puca kamen i šušti bela haljina iz groba.
Srpska ženo! Razmrskaj pesnicom i muški razmrskaj šablon toga praznog i grešno lažnog života, i nemoj spavati kad nije vreme odmoru, i nemoj se maziti kad ti se u znaku smrti i satiranja rađaju deca; nemoj da natovariš na sebe greh neispunjene dužnosti, nemoj da u okršaju budeš van okršaja, i beži od sramote da budeš živ nadgrobni spomenik na lešini svoga naroda.
Nije sad vreme ženskih osećanja, nije vreeme ni hrišćanskom strpljenju da se neprijatelj ljubi i da se neprijatelju prašta, nije vreme ni Budinom strpljenju da ćemo svi opet doći. Ne! U ovoj zemlji i u ovom narodu je vreme nestrpljenja i srdžbe i osvete, vreme teških žrtava i umiranja bez povratka. Ovo je zemlja i narod Inultusa i samih Inultusa, mrtvi i živi su zaslužili kaznu i treba da je podnesu, mrtvi i živi su zaslužili da se osvete, i treba osvetu da izvrše. I zato, srpska ženo, i tvoj život mora biti buna.
Iziđi iz zaklona i zavetrine, pusti neka prođe pokolj i užas kroz tvoju dušu, podaj oba oka, i obe ruke, i celo srce narodnom ponosu i spasenju, razumi i oseti kako je mnogo i teško i strašno i sramno kad se čitav narod klinovima na krst udara, kad mu prvi svakoj reči krv na usta bljune, pri svakom dahu rane na grudima bole, kad prikovanim rukama ne može da prihvati glavu koja svaki čas u nesvest pada, kad se sam svojom krvlju hrani, jer sam mora sa krsta da se svrgne.
Ne sramoti se, srpska ženo, i ne zatvaraj oči koje vide!
Probudi se, srpska ženo, i kucni po srcu i ponosu na druge srpske žene, i pođite od ognjišta do ognjišta, i od gnezda do gnezda, i pepelom gušite vatre oko kojih se mekušci greju i iz gnezda bacajte decu koja se u ime narodnog zaveta ne krste.
Jer propast naroda je greh i žene i dece, i kad se narod u korenu zatre, niko ne treba da ga preživi. Jer nad grobom naroda se ne kuka, i ne sadi bosiljak i ruža. Nad grobom naroda treba da se hore pesme života novih ljudi, a bez traga i spomena, i što dublje u zemlji treba da trunu mekane kosti i bolesna srca onih koji su hteli da budu sićušna epizoda ozbiljnog i veličanstvenog života čovečanstva.
Na noge, srpska ženo, jer će kasno i stidno biti trljati sanjive oči onda “kad na forumu bude samo prah, i na kapitolu bude samo sramota”.
Isidora Sekulić
Izvor: Slovenski jug, IX,
1912. godina, broj 16, str. 114-115
Izdavač: Catena mundi