20.6 C
Novi Sad
25.07.2024.
NaslovnaKulturaKnjiževnostJovan Dučić: Prava sreća čovekova biće ako postigne oslobođenje od drugih ljudi

Jovan Dučić: Prava sreća čovekova biće ako postigne oslobođenje od drugih ljudi

Svaka filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim… Užasi zivota postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo.

Nije tacno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće… Ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesrecu kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok..

Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.

Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam doživeo, kao i za težinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.

Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude… Sirotinja je najveca nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama, a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje.

Izvor nesreće čovekove leži u njegovom egoizmu: u tome što hoće da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napora, to je najveći motiv borbe u ljudskom društvu.

Ne mučiti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postići veliko bogatstvo, da bi time postigao najveću sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije neće morati praviti napor, pošto
je napor najveća gorčina ljudske sudbine!

Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze. Svaka mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah, jer čovek ne mrzi samo onoga koga se boji. Čovek odista hrabar ne mrzi nego prezire.

U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onoga koga preziremo, i da možemo bez njega, i da smemo protiv njega.

Najbedniji je čovek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio… Nase mržnje škode nama više nego našem protivniku.

Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči…

Ako vam je neko učinio zlo, sačuvajte se da ga ne omrznete, jer će vas ta mržnja stati još jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slucajnog možete napraviti zlotvora stalnog i ubeđenog.

Ukrstite mačeve i pobijte se, ali ne iz mržnje prema neprijatelju, nego iz poštovanja prema sebi.

Nesreća je sto niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijima.

Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.

Najveći broj ljudi ne znaju šta hoće, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najređi je slučaj čoveka koji zna šta hoće i koliko može.

U velikoj nesreći treba sve nesreće ponoviti u pameti, kako bi se očeličili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih.

Treba ovde reći: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.

Nesumljivo, ljudstvu najviše nesreće prave glupaci. Najveća je beda što glupak ne zna da je glup, kao sto ni rđav ne zna koliko je rđav; a svet bi možda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreća za čovećanstvo.

Više čoveku zagorčavaju život nesreće kojih se boji da ne dođu, nego one koje su već došle i od kojih već pati. Od svih nesreća čovek se najviše plaši sirotinje, koje je, međutim, najmanje čovekovo zlo.

Mi celog života nešto čekamo, a nadati se, to je pomalo očajavati.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju.

Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle i nepromišljene impulsije.

Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske sreće na zemlji. Najveći stepen sreće to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak čoveku put da dođe do svoje slobode. Čovek bogat, to je čovek nezavisan bar od ljudi… Čak i zdravlje i pamet kupuju se ili održavaju novcem.

Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt ili život. Čovek je najveća štetočina na zemlji.

Od svega sto je čovek posejao, ništa nije rađalo brže nego mržnja.

Velika nesreća čovekova jeste što život počinje mladošću, a svršava starošću: jer bi život bio neizmerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću…

Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo šta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Jovan Dučić – O sreći, Blago cara Radovana

Povezani tekstovi

POSTAVI KOMENTAR

Molimo, unesite Vaš komentar!
Molimo, unesite Vaše ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo.Molimo Vas da nas kontaktirate!

Pratite nas

418FanovaLajkuj
475PratilacaZaprati
275PratilacaZaprati

Poslednje objavljeno