32.3 C
Novi Sad
20.06.2024.
NaslovnaKulturaKnjiževnostBorislav Pekić: Časna deca kao sni odlaze

Borislav Pekić: Časna deca kao sni odlaze

“Časna deca kao sni odlaze” – razgovor vodio S. Stanišić, „Pogledi“, Kragujevac, 13. 5. 1991.

S. Stanišić : Mit je za Borhesa krupna novčanica iz prošlosti koja se razmenjuje kroz vreme. Gospodine Pekiću, vaš opus ponire duboko u mit. Zašto insistirate na mitu i kakvo značenje on ima za vas?

B.Pekić: Insistiram na mitu zato što mit insistira na nama. Antropopeja, saga o Čoveku kao antropološkoj jednačini, beskonačna je varijacija mitskih arhetipova, a naše, naoko tako originalne, ekskluzivne, neponovljive pojadinačne i zbirne sudbine, povesti naroda, rasa, kultura i civilizacija, kodirane su verzije inicijalnih mitskih situacija.

U osnovi raskošne, haotične, neverovatne raznolikosti sveta leži neka takođe neverovatna, skoro skeletno geometrijski suva jednostavnost. Užasava li nas ona ili zadivljuje, druga je priča, ali da, situirajući nas u neizmenljive pramodele, ograničava naše slobode, sumnje nema.

Besmo savršeni androidi daleko pre nego što nesavršene kibernetske dvojnike izmislismo. Bedni smo bastardi mita, zatočeni i rekombinovani u njegovom alhemičarskom kotlu; ako je večan, bez nade smo na oslobođenje, ako nije, osuđeni na izumiranje usled postepenog nestajanja humanog porekla u prauzorima.

Utisak da, živeći svoj život, nešto ponavljamo, da smo, uprkos slobodnoj volji, uprkos moći izbora, uprkos hipotetičkim potencijalima ljudske prirode, tek proizvod neke praiskonske arkanske manufakture, koja je davno prestala da radi, ali joj se artikal i dalje spontano reprodukuje, da se mitske sheme čak i kloniraju, taj utisak, naravno, nije prijatan, bar koliko nas pogađa otkriće da smo i kao najslobodniji malo uistinu slobodni, ili da smo, misleći da raspolažemo slobodnom voljom – kojom i raspolažemo, samo ne možemo da je koristimo – tako često marionete tuđih ideja, masovnih emocija i strasti, naturenih dužnosti, izlišnih potreba, besmislenih navika, indukovanih rutina, umišljenih interesa, pa i rđavo protumačene sopstvene strasti.

Da, mit je borhesovska novčanica koja se razmenjuje kroz vreme, samo joj starenje sveta ne menja vrednost kao pravom novcu; niti obezvređuje inflacijom, niti je uvećava pretvaranjem u numizmatički raritet.

Uvođenje fantastike u delo i ogledanje u žanru otkriva nam eksperimentatora.

Eksperimentisanje je nusproizvod težnje da se dejstvo mitske potke čovekovog bitisanja ispita i u pretpostavljenoj budućnosti. Antropološka trilogija („Besnilo“, „Atlantida“, „1999“) u helenskim mitovima ima prauzore. U pogledu inspiracije, ona se od ostalih mojih knjiga, !Zlatnog runa“, recimo, ne razlikuje

Jedina razlika je u tehnici pripovedanja, prilagođenoj žanru „meke“ varijante naučne fantastike. Uostalom, fantastike, premda drugog kova, ima skoro u svim mojim radovima, osim, autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.

S. Stanišić: Vaši antimemoari, koji su se pojavili u vreme poplave memoarske literature, predstavljaju jedan miran i ironičan odnos prema sopstvenoj patnji. Kako ste uspeli da postignete taj mir i da odnos prema prošlosti oslobodite subjektivnosti i želje za osvetom?

B.Pekić: Ne bih rekao da sam je oslobodio subjektivnosti, pa ako ćemo pravo, ni izvesne pristrasnosti. Nisam, uostalom, to ni želeo, niti bi mi, i da jesam, tako nešto uspelo. Nemoguće je biti neličan (književno, dakle, bezličan) kad je reč o vlastitom životu, pogotovo njegovoj zoni u kojoj ružene uspomene suvereno pretežu nad lepim.

Ja sam se možda samo oslobodio opasnih, neproduktivnih emocija povodom onoga što vi, iz kurtoazije preterujući nazivate „mojom patnjom“, otresao se otrovne strane pamćenja što homeopatski sporo ubija mnoge bivše robijaše i logoraze (Golootočane, naročito); na slobodi ubija što u zatvoru nije uspela.

Na duboku, pravu patnju smeju se pozivati drugi, mrtvi i živi, ljudi iz zaumnih revolucionarnih i postrevolucionarnih „davnih vremena“. Ne i ja. Stoga razumem one koji o istim ili sličnim temama svedoče s više strasti, gorčine i oštrine, a manje tolerancije, s pravom, uostalom, mokreći po modernim teorijama po kojima krvnik zaslužuje više razumevanja od njegove žrtve.

I upravo osećanje da sam, uprkos svemu kroz sva iskušenja čoveka pod „Točkom istorije“prošao srazmerno dobro – nipošto, razume se, baš „kao pas kroz rosu“, to ne! – učinilo je da se drugim sužnjima, zatočenicima, robijašima, autentičnim patnicima, pa i ustanovom tamnice i njenom „tamničkom civilizacijom“, bavim se više nego sobom.

Time su, verujem, doprineli i godišnji izveštaji „Amnesty International“, odakle sam crpeo saznanja, korišćeno u III knjizi „godina koje su pojeli skakavci“, da su milioni i dan danji izloženi neuporedivo gorim uslovima zatočenja nego što sam to ja bio.

S. Stanišić: Komunizam, kao satansko poimanje sveta, svojom pojavom dovodi do presecanja logičke istorijske niti koja je do tada išla prirodnom uzlaznom linijom. Vi pripadate malom broju ljudi koji su se na samom početku suprostavili tom zlu. Šta je formiralo takav vaš odnos, imamo li u vidu zavodljivost vizije budućnosti koju je ta ideologija nudila?

B.Pekić: Ne bih se upuštao u optimističke pretpostavke o postojanju neke “logičke istorijske niti” što pletivo uzastopnih humanih civilizacija plete “prirodnom uzlaznom linijom”; vreme ne vidim kao linearno, pa mi to onemogućuje da u njemu nazrem napredak, a ni mogućnost za njega, pogotovu ikakvu logiku.

Zadržaću se na ljudima koji su se komunizmu od početka suprotstavili, čiji broj, naročito među mladima i nije bio tako mali kako se danas misli. Kad se arhive OZNE i UDBE otvore, pod uslovom da u njima već ne rade peći, da orvelijansko prepravljanje prošlosti nije u toku, broj će se radikalno uvećati.

Što se tiče porekla pobune, mogao bih reći da sam još u osvitu „naše srećne budućnosti“ shvatio njenu opskurnu prirodu, što 1945, uprkos mojim nezrelim godinama, ne bi bilo sasvim neistinito, ali ja vam nudim jedan zemaljski, znatno praktičniji i ubedljiviji razlog:

Kad vas ta „srećna budućnost“, premda telesno još ni stigla nije – još je vizija – uz trublje i ruske koračnice, viorenje krvavicrvenih zastava i škripanje „Nezadrživog Točka Istorije“, u kome ste vi klip, tek se oduševljeno obećava – kad vas ona brutalno tresne po glavi, prestaje, uveravam vas, da bude osobito zavodljiva.

Bar za vas. Za druge koji nisu klipovi, pogotovo za paoke Točka, ništa ne kažem. Vašem pitanju, uostalom, posvećujem autobiografski brevijar „Jedna mladost na Balkanu, Pouostrvu čuda“ hroniku neobičnog vremena između 1944. i 1948, intervalu od jedne desne do jedne leve pobune, od početka kraja građanstva do početka kraja njegovih „istorijski testamentarnih naslednika“.

S. Stanišić: U svom delu posvećujete veliku pažnju razornim posledicama koje je komunizam imao po građansku klasu. Boljševički moral u sukobu sa građanskim brutalno trijumfuje. Štaje u suštini tog trijumfa?

B.Pekić: Predujam njegovog istorijskog poraza, to je suština. Poraz boljševičkog „morala“, larviranog poput hibernizovanog virusa propasti već u samoj, ljudskoj prirodi nepodudarnoj ideji.

A poraz srpskog građanstva je, pretpostavljam, solidarna posledica ratovima iscrpljene vitalnosti, „klasne“ nedovršenosti – u smislu u kome vidimo da deluje građanstvo Evrope – njegove, upravo s tih uzroka, moralne degradacije, iz čega je proistekao osetan manjak volje za otporom kao i realna nesposobnost za taj otpor, čak da je do njega došlo.

Uz nepovoljan geografski položaj, naravno. Da smo, s obzirom na političke okolnosti 1944, živeli na Grenlandu, nekako ne verujem u pobedu Revolucije, a ni u to da bi vodili zlosrećni rat 1941.

S. Stanišić: Svoje neslaganje sa komunističkom ideologijom platili ste prinudnim zatočeništvom i dobrovoljnim izgnanstvom. Šta vam iz sadašnje perspektive znače ova dva iskustva i možete li između njih povući paralelu?

B.Pekić: Bojim se – ništa. Možda jedva – nešto. Na robiju sam otišao isključivo zato što su me uhvatili. Jači razlog nije postojao. Pre 1948. napravio sam dve skromnije ilegalne organizacije, ali tada na robiju nisam otišao. Nisam, naime, bio uhvaćen.

Godine 1948. me je, kao i svakog megalomana, tukao broj: ukoliko vas je više, veće su šanse da vas otkriju, pa su, tome konsekventno, najbezbednije tajne zavere s jednim zaverenikom – a i to sam upražnjavao, sastavljajući antidržavne letke u privatnoj domaćoj režiji – ali ko je onda o opasnostima mislio!

Svi besmo fanatici, i jedina je ozbiljna razlika između skojevaca (njih) i sdojevaca (nas) bila u tome što smo se mi, „rušeći“ režim, usput i sjajno zabavljali, dok su mladi komunisti puritanski čamili u svom idealu kao u vučjoj jami.

(Da zabune ne bude, nije reč o uživanju u lepljenju letaka na deset ispod nule, nego u pravoj stvari – žurevima na dvadeset pet iznad.) Sve sam te organizacije, naravno, pravio dobrovoljno, nipošto nisam bio nevin, kao što sam dobrovoljno otišao u Englesku, zašta se, takođe, ne osećam krivim, pogotovu što sam s kapitalističkog Ostrva doneo dvadesetak knjiga, a sa socijalističke robije tuberkulozu i znanja koja će mi vredeti jedino za neku drugu robiju.

Govorite o eventualnim iskustvima. Priznajem da ne marim za reč. Čak i ne verujem u nju. U tom sam pogledu, onaj Maksim, posetilac Zagreba … No, neka se paralela između „iskustva“ izgnanstva i „iskustva“zatočeništva ipak može izvesti.

Zatvor u socijalističkoj domovini je vidljivo mesto gde ljudi, što drže da su slobodni, zatvaraju one za koje misle da njihovu slobodu ne zaslužuju ili prete da im je oduzmu; tuđina je nevidljivi zatvor, gde poneko od nas odlazi kad dođe do uverenja da je i sloboda u socijalističkoj domovini – zatvor, samo daleko uočljivi.

(U međuvremenu, pametni odlaze da zarade pare i bolje žive.) Pošto su u pitanju tri tamnice, ili, ako hoćete, tri varijacije u praksi iste totalitarističke ideje, uz četvrtu zasnovanu na egzistencijalnom ropstvu bez obzira na poredak, razlike su manje nego što se očekuje.

Naravno da ih ima, ali one su pre u domenu mere, ne suštine, kao razlike između nivoa američke trostepene policijske torture. Govoreći robijaškim žargonom u realsocijalizmu – a za druge ne znam – osuđenik na zatvor je izolirac, a slobodan čovek, slobodnja, osuđenik koji radi, često nez nadzora, van zidova kazamata, ali je svejedno osuđenik, u najpovoljnijem slučaju kažnjenik na uslovnoj slobodi.

S. Stanišić: Vratili ste se u otadžbinu u vreme njenih prvih koraka ka demokratizaciji. Zašto?

B.Pekić: Premda sam bio jedan od inicijatora Demokratske stranke i pre “Pisma o namerama”, kada je sve to, s gledišta aktuelnih zakona, još bio nelegalan, no, očigledno, tolerisan poduhvat – inače, zar ne ? … – nipošto ne bih želeo da se pomisli kako sam se u zemlju vratio da uzmem neko učešće u njenoj demokratizaciji.

Bilo bi to neumesno preterivanje. Vratio sam se jer mi se majka razbolela. Demokratizacija otadžbine nema s mojim povratkom nikakve veze, premda, priznajem, to bi bolje pristajalo opisu mog “Lika i Dela”, biografiji pisca koji je temeljno izeksproprisan, iznacionalizovan, iskonfiskovan, nad kojim je izvršena agrarna reforma, in toto, koji je za dlaku izbegao smrtnoj kazni, te više godina robijajo, kome su i 1970. oduzimali pasoš, na godinu dana ga rastavili od porodice i stavili pod dugotrajnu policijsku istragu političke policije, a zabranjivali mu još pre štampanja po četiri knjige odjednom (da bi ih posle nagrađivali).

Rodoljublje muškije, marcijalnije zvuči od ma kakvog personalnog motiva, ma ticao se i majke kojoj u životu mahom više dugujemo nego i najsavršenijoj zemlji.

S. Stanišić: Ne čini li vam se da su ti koraci vrlo nespretni?

B.Pekić: I više od toga, gospodine. Indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgođenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči.

No, gde je tu namerna nespretnost, reći ćete? Zar to komprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovakvim okolnostima takođe nije prirodno?

Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju posle istorijskog šloga nadgledaju „lekari“ koji su i sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, „lekari“ koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.

S. Stanišić: Srpski narod je na upravo završenim izborima doživeo sudbinu vašeg junaka Ikara Gubelkijana – u trenutku kada je mogao da se uzdigne u red demokratskih naroda on se sunovraća u komunizam. Kako to objašnjavate?

B.Pekić: Ne bi me čudilo da smo mi, Srbi, doživeli strašnu sudbinu Ikara Gubelkijana, jer smo hteli nešto nemoguće, kao što je hteo taj genijalni klizač na ledu. Gord na svoju umetnost, svoj dar, on se u dosezanju zemita veličanstvenim, bezmalo natprirodnim skokovima, takmičio sa suncem, personifikacijom boga Helija.

Pao je na led ljudske stvarnosti i slomio kičmu. Mi ništa od toga nismo smerali. Želeli smo tek nešto malo od mogućeg. Nešto što srećniji, trezveniji narodi odavno imaju, mada istini za volju, znamo i one što nemaju ni koliko mi.

Umesto toga, komunisti su se vratili, premda nikud ni odlazili nisu – u nešto pitomijem evrosocijalističkom obličju, doduše, i pod jakom patriotskom pozorišnom šminkom (a ako se pokaže da u pravu nisam, ja bih bio najsrećnij) – ali se komunizam nije vratio.

Niti se može vratiti, čak i ako bi ga neko magijski prizivao. Pretpostavljam da baš takvi povesni mesečari nisu … mada opet, paru ne bih dao. U tom svetlu poraz opozicije vidim kao privremeno odlaganje njene buduće pobede. Kad kažem „privremeno“, nemojte me hvatati za reč i gledati na sat, čak ni u kalendar.

Znate, kad ste na robiji dugo, kao što sam ja bio, godina-dve više ne znači vam mnogo, i tu ste u prednosti nad večitašem, osuđenikom na večitu robiju, koji nema šta da čeka. Mislim zato da se treba ponašati kao da smo osuđeni na vremensku kaznu, ništa više.

S. Stanišić: Sigurno je da je u proteklih pola veka srpski narod izgubio svoju vitalnost i vrline koje su ga krasile kroz istoriju. Mislite li da je danas moguće povratiti građansko društvo i revitalizovati građanski moral?

B.Pekić: Mislim, dabome, premda se na rokove – i ovde, ovde pogotovu – ne bih obavezivao. Istorija ih ne poznaje. Nje se ne tiču ljudski rokovi, ni naše potrebe. Ona ima svoj ritam, svoju hroniju, svoju tajnu, ali da ima neke potrebe i nužde (u hegelijanskom smislu osobito) jako sumnjam.

Njena je jedina suština u tome da se odvija. Kako to čini po svoj prilici joj je sporedno. Nama, raztume se, ta bezočna ravnodušnost Svetskog istorijskog duha ne odgovara.

Čoveku koji sedi na bombi, umesto na građanskoj stolici, savršeno je irelevantna divotna tajna njenog smrtonosnog ustrojstva ili tehnička savršenost detonatora, osim ako ne ume s njim da barata.

Njemu je jedino važno da stručnjak za demontiranje eksploziva stigne na vreme i, naravno, da uistinu bude znalac a ne hohštapler, pa oba da odete u vazduh. U međuvremenu, ne mislim da je naš narod izgubio vitalnost. nadam se da posredi nije vitalnost već njega orijentacija.

Umesto da se posveti napretku, iscrpljivala se u pukom preživljavanju, ponekad i u tzv. “snalaženju”.

Jednom je teoretičar evropske socijaldemokratije Šumpeter cinično rekao da su, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona sama izvan je zakona) i korupcija (jer i ona je korumpiranje ludske prirode), možda jedina sredstva kojima se olakšava život građana.

A to ume moralno, mentalno i duševno izmrcvariti i jače nacije, čemu su Rusi dobar, ali ne i jedini primer.

Narod, uostalom, ne reprezentuju radikalni uzorci, paradigme ekstremne vrline ili ekstremnog zla, genija ili maloumnosti, heroizma ili kukavičluka, velikodušnosti ili sebičnosti; čini ga zlatan statistički presek, prosek osrednjosti, amalgam podnošljivih mana i umerena vrlina.

U kritičnom času ne uzdam se u Herakla, uzdam se u Odiseja. Ne u Heroja, Mudraca, Sveca nego u Zlatan prosek miliona građana, jer će od njegovog nivoa sve zavisiti. A on je u svakom narodu sačinjen od ljudi zemlje koji znaju da se staraju o svojim interesima.

Kad taj presudni Prosek bude uvideo da od socijalista nije dobio mnogo više nego od njihovih komunističkih duhovnih očeva, i da, obzirom na nezahvalne uslove vladanja, može i manje dobiti, pokušaće, verovatno, s nekom alternativom.

A tada boljitak neću očekivati od uzvišene i za kopiranje nemoguće Vrline, ni od slepe spremnosti na nove žrtve – jer smo i u tom pogledu zagrebali dno ćupa – već od praktičnog razuma, pan-metron-ariston mere i uviđanja da je zajednica, pored etničkog jedinstva, njegove proklete istorije, njenog Mita i Duha, u prvom redu tekući kompromis najžešće protivurečnih interesa.

Definisanje i zaštita te istine u vidu Pravila igre, najviši je, bar dosad, oblik građanskog Zakonika; njeno unapređenje određuje model i uspeh savremenih građanskih državnika; a poštovanje te istine, opet bar za sada, najviša je građanska vrlina.

To, dabome, ne zvuči rimski, ali ni mi, današnji Srbi, pogotovu mladi, ne živimo u republikanskom Rimu, niti smo na epskom moralu Scevole ili Sinđelića odgajani. Ne zaboravimo to da se opet ne razočaramo.

S. Stanišić: Nalazimo se na početku poslednje decenije drugog milenijuma ove ere. Šta očekujete od budućnosti?

B.Pekić: Najmanje – da uopšte bude. Najviše – što i Talmud. Mudra nas knjiga upozorava da smo osuđeni, ne samo na nesavršenosti, nego i na nedovršenosti. Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti …

S. Stanišić: U kojoj meri događaji od 9. marta pa do danas, potvrđuju Talmud?

B.Pekić: U potpunoj. Radimo na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti. Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu. Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.

S. Stanišić: Možete li posle uvoda preći na stvar?

B.Pekić: Mogu. Kako nisam verovao u sposobnost komunista da se menjaju, čak i kad to hoće – a kod i neće – događaji od 9. marta do danas nisu me iznenadili. Neće ni oni od sutra.

Dovoljno je gledati sesije Narodne skupštine i nazočne poslanike SPS, čitati južnoameričke proklamacije vladajuće partije i sestrinskih stranaka progresivne orijentacije, pratiti konferencije za štampu njene vlade Narodnog spasa, a naročito ne propustiti retoriku njenih Mozgova, ososbito kad operišu blizu kakve vode, pa bez poteškoća razumeti ponašanje specijalaca na ulici, izvan tih institucija naše nacionalne propasti.

Čak i da nam se sve ovo od 1944, a podosta i pre, moralo desiti po liniji dijalektičke istorijske nužnosti, ta je nužnost bar njih mogla da nas poštedi, jer bi se – zar ne? – i s razumnijim ljudima desila. Ono što su nam komunisti u ime istorije obećali, još nam se događa.

Ono što nam nije obećano, to su njihova i naša deca. Deca koja nisu ni iz kakvog modela – ni iz mog iz desne 1948, ni iz leve 1968 – niti su za neki model. Lepa, mudra, časna deca koja kao san dolaze iz nama nepoznate, a bojati se, i nedostižne slobode.

S. Stanišić: Gospodine Pekiću, imao bih još, na kraju, nešto da vas pitam. Na premijeri filma “Vreme čuda” izjavili ste da taj film, u izvesnom smislu, predstavlja vaše iskupljenje, jer mit kojem ste se svojevremeno istoimenom knjigom narugali to nije zasluživao. Da li biste hteli da nam to objasnite?

B.Pekić: Zahvaljujem na ovakvom pitanju iz dva razloga: najpre što se, bar na početku razgovora, još sećate čime se bavim – mnogi intervjuisti su to zaboravili – i moje tranzitorno bavljenje politikom ne uzimate za povod pitanjima na koja ili odgovor nemam ili, imam li ga, i u njega sumnjam; potom što mi dopuštate da ponovo uđem u moralno najsumnjiviju, da ne kažem i najbolniju, epizodu moje književne karijere. Odgovoriću vam, dakle, sa zadovoljstvom ali nikakvim umetničkim ponosom.

“Smrt na Golgoti” je prva priča koju sam napisao. Kako u to vreme, ranih šesdesetih, nisam imao nameru da se bavim ni književnošću, ni javnim radom, ni na pamet mi nije padalo da je bilo kom listu ili časopisu ponudim.

Mada se otprilike zna kako je došlo do njenog štampanja u “Vidicima”, pod pseudonimom Adam Petrović, kako je do lista dospela ne zna se. Pretpostavljam da je rukopis, bez mog znanja, u redakciju odneo moj pokojni prijatelj arh. Milutin Trpković.

Priča je hronološki poslednja u mojoj prvoj objavljenoj knjizi.

To su samo dva kurioziteta za nju vezana. Treći je mnogo ozbiljniji i ulazi u red kurioziteta savesti. Iz razloga koji spadaju u ispovest, a ne ovako kratak komentar, godinama sam hteo da se odreknem i priče i knjige “Vreme čuda”.

Shvatio sam, međutim, da će priča zauvek ostati moja, ma šta o njoj sada mislio i da se moralni promašaji ne iskupljuju u književnosti, nego u životu.

Neka ona zato živi svojim životom, ja ću svojim.

Izvor: borislavpekic.com

Povezani tekstovi

POSTAVI KOMENTAR

Molimo, unesite Vaš komentar!
Molimo, unesite Vaše ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo.Molimo Vas da nas kontaktirate!

Pratite nas

418FanovaLajkuj
476PratilacaZaprati
275PratilacaZaprati

Poslednje objavljeno