Američki pisac italijanskog porekla, Džon Fante, spada u red onih velikana pisane reči koji za života nisu dobili bog zna kakvo priznanje, a da nije bilo Čarlsa Bukovskog pitanje je da li bi široke narodne mase, pa i pisac ovih redova, bile upoznate sa likom i delom ovog „lošeg dečka“ američke književnosti dvadesetog veka.
Rođen je osmog aprila 1909. godine u Denveru, država Kolorado, kao najstariji od tri brata u porodici italijanskih doseljenika. Detinjstvo i porodični odnosi su u velikoj meri odredili Fanteov stvaralački opus, pa tako u skoro svakoj njegovoj knjizi figura majke i oca igra veoma važnu ulogu.
Katolicizam, siromaštvo, porodica, kao i večita borba sa italijansko-američkim identitetom su teme kojima se stalno vraćao. Nakon što je 1927. napustio Univerzitet države Kolorado mladi Džon odlazi u Los Anđeles u potrazi za američkim snom.
Dolazak u Grad anđela
Prve dane pod kalifornijskim suncem provodi u jeftinim hotelima na Bunker Hilu. Ovaj kraj LA sa svojim živopisnim stanovnicima će na Fantea ostaviti veliki utisak i on će mu se stalno vraćati u u svojim knjigama.
U „Gradu anđela“ Fante za život zarađuje radeći u fabrikama za preradu ribe, hotelima i dokovima, dok istovremeno pokušava da proda svoje priče nekom od časopisa.
Ovaj period svog života je opisao u romanu „Put za Los Anđeles“. Prvu priču (Dečak za oltarom) uspeva da proda 1932. godine, kada je kupuje Henri Luis Menken, urednik lista The American Mercury.
Nakon toga on upoznaje pisce Džoa Pagana i Kerija Mek-Vilijamsa preko kojih se ubacuje u svet filmskih scenarista.
Iako je prezirao sjaj Holivuda, Fante ostaje u ovom poslu godinama jer od „pisanja za svoju dušu“ nije mogao da živi, a bogati američki producenti u svojim ševroletima su bili daleko izdašniji u plaćanju od brkatih prodavaca ribe i vlasnika memljivih losanđelskih hotela.
Nakon višemesečne bolesti i emotivnog kraha posle raskida sa slikarskim modelom Meri Barai, po kojoj je zasnovao lik lepe Meksikanke Kemile, junakinje romana „Upitaj prah“
Fante 1936. godine napušta Holivud i razočaran odlazi kod roditelja u Rouzvil. Ubrzo upoznaje Džojs Smart, mladu pesnikinju koja je tada radila u San Francisku.
U godini u kojoj izdavačka kuća Viking Pres odbija njegov roman „Put za Los Anđeles“ Fante odlučuje da oženi Džojs i počinje sa radom na romanu „Čekaj do proleća, Bandini“, prvim delom sage o Arturu Bandiniju, mladom i buntovnom piscu u pokušaju, koji praznih džepova tumara ulicama Los Anđelesa u nadi da će ugrabiti svoje toliko željeno parče slave.
Bandini će nekoliko decenija kasnije postati jedan od kultnih likova američke književnosti, a neki će ga nazvati i starijim bratom Selindžerovog Holdena Kolfilda.
Izdavačka kuća Stackpole Sons objavljuje roman „Čekaj do proleća, Bandini“ 1938. godine, a samo godinu dana kasnije i drugi „Upitaj prah“. Taman kada je pomislio da je napokon dočekao svoje proleće, proleće o kojem je maštao dok je kao klinac sedeo u klupi jezuitske srednje škole u Denveru, dogodio se obrt koji ga je ponovo katapultirao na marginu američke književnosti.
Naime, ubrzo nakon izlaska romana „Upitaj prah“ dolazi do finansijskog kraha Stackpole Sons-a usled neovlašćenog objavljivanja Hitlerovog „Majn Kampfa“.
Tako je Adolf, osim za uništenje dobrog dela sveta, bio „zaslužan“ i za delimično uništenje karijere jednog pisca.
Bez romana i para Fante se ponovo okreće svetlima Holivuda i pisanju scenarija ni ne sluteći da će se time baviti narednih trideset godina.
Posao scenariste mu donosi veliku zaradu ali ne i željenu sreću. U razmaku od samo godinu dana Džojs rađa sinove Nika i Dena, a Fante pisaću mašinu menja golf terenima, kockarskim stolovima i galonima alkohola.
U noćima koje je obeležavao zvuk zveckanja pokeraških žetona vernog pratioca je imao i u piscu Vilijamu Sarojanu, takođe velikom ljubitelju ovog poroka.
Dok mu se bankovni račun povećavao, a filmovi na kojima je radio osvajaju bioskope širom Amerike, Fanteov brak se nalazi u velikoj krizi, a njegova samodestrekcija dostiže najviši nivo.
Celokupna situacija u kojoj se našao mu je poslužila kao inspiracija za njegovu najuspešniju knjigu „Puna života“ koju će posvetiti svojoj supruzi. U ovom delu on na sjajan način opisuje bračnu idilu mladog para koji čeka svoje prvo dete.
Situacija kod Fanteovih je bila daleko od idiličine, ali ovaj roman mu donosi veliki uspeh, a po njegovom tekstu 1957. se snima i istoimeni film sa Džudi Holidej i Ričardom Konteom u glavnim ulogama.
Sa četrdeset godina Fante je već uspeo da zaradi pedeset hiljada dolara (oko milion dolara danas) i sa Džojs, sinovima Nikom i Denom i ćerkom Viktorijom se seli u luksuznu vilu na obali okeana u elitnom delu Los Anđelesa.
Iste godine ostaje bez oca, kojem će 1974. godine posvetiti roman „Bratstvo loze“. Nakon što je dobio i trećeg sina Džima, Fante okreće novi list u svom životu, rešava se poroka i posvećuje porodici i stvaralaštvu.
Godine 1955. „najbolji tumač Los Anđelesa“, saznaje da boluje od dijabetesa. Ova bolest će ga 1977. godine ostaviti bez jedne noge, a samo godinu kasnije i bez vida.
“Fante je moj Bog”
Veliku ulogu u „odlasku u besmrtnost“ Fantea je odigrao Čarls Bukovski.
On 1980. godine uspeva da nagovori svoje izdavače da ponovo objave roman „Upitaj prah“ koji tako četrdeset godina nakon prvog izdanja dobija svoju novu premijeru. Koliki je bio Fanteov uticaj na Bukovskog najbolje se vidi iz njegove izjave – Fante je moj Bog.
„Učitelj“ i „učenik“ se upoznaju godinu dana kasnije. Fanteovo zdravlje je već tada bilo ozbiljno narušeno.
Bez obe noge i slep on uspeva supruzi da izdiktira svoj poslednji roman „Snovi sa Bunker Hila“.
Umire osmog maja u gradu kojeg je tako strastveno voleo, gradu koji je došao da osvoji sa svoje dve „u gard“ podignute pesnice. Gradu koji mu je bio večna inspiracija.
Sin italijanskog zidara iz Abruca je napokon mogao da odahne. Zapalio je fitilj Los Anđelesa koji će goreti do danas.
Čovek čiji su tekstovi smatrani za „nepodobne“ za vreme Velike depresije, okarakterisan kao neko ko ne doprinosi opštem optimizmu nacije, tek nakon svoje smrti postaje prihvaćen kao pisac „svakog vremena“.
Jedno je sigurno, „tužni cvet u pustinji“, kako je nazivao LA, nije isti posle Džona Fantea.
U tvoju slavu stari. Nadam se da si i tamo gore našao svoj Bunker Hil.
