Milan Kundera je svoj najpoznatiji roman “Nepodnošljiva lakoća postojanja” objavio 1984. Knjiga je bila zabranjena u Kunderinoj domovini Čehoslovačkoj sve do 1989. godine.
Možda najznačajniji roman češkog pisca. Milan Kundera je sa ovim romanom zasigurno stekao svetsku slavu.
Izuzetno ostvarenje koje je već odavno postalo klasik svetske književnosti.
Knjiga opisuje Prag 1968. godine, živote intelektualaca i umetnika u češkom društvu tokom komunističke ere, Praško proleće i ulazak sovjetskih trupa u zemlju.
Dve glavne teme ovog dela su težina i lakoća. Tomaš i Sabina su u stalnoj potrazi za trenutnim zadovoljstvima, nevezani ni za šta, slobodni u potpunosti.
Oni su inkarnacija lakoće. Nasuprot lakoći, težina se vezuje za bića i principe, ona je moralna, a njena inkarnacija su Tereza i Franc.
O kiču
Kič je nemačka reč koja se rodila sredinom sentimentalnog devetnaestog stoleća i kasnije prešla u sve jezike. Česta upotreba je, međutim, izbrisala njen prvobitni značaj – kič je apsolutno negiranje govna, u doslovnom i prenesenom smislu.
Kič isključuje iz svog vidokruga sve što je u ljudskoj egzistenciji suštinski neprihvatljivo.
Sukob između onih koji tvrde da je svet stvorio Bog i onih koji misle da je nastao sam od sebe vodi se oko nečega što prevazilazi naš razum i naše iskustvo.
Mnogo je realnije razmimoilaženje onih koji se pitaju o postojanju takvom kakvo je dano čoveku (bilo kako ili ma od koga) i onih koji se s tim postojanjem bez primedbe slažu.
Iza svih evropskih vera, religijskih i političkih, stoji prvo poglavlje Postanka, iz kojeg sledi da je svet stvoren kako treba, da je postojanje dobro i da je, prema tome, ispravno i množiti se.
Nazovimo tu osnovnu veru kategorička saglasnost s postojanjem.
Ako je do pre kratkog vremena reč govno zamjenjivana u knjigama tačkama, to nije bilo iz moralnih razloga.
Ta, nećete, nadam se, tvrditi kako je govno nemoralno! Otpor prema govnima metafizičkog je karaktera.
Trenutak defeciranja je svakodnevni dokaz neprihvatljivosti stvaranja. Ili-ili: ili je govno prihvatljivo (u tom slučaju, ne treba se zaključavati u zahodu) ili smo stvoreni na neprihvatljiv način.
Iz toga proizlazi da je estetski ideal kategoričke saglasnosti s postojanjem svet u kome se o govnu ne govori, u kome se svi drže kao da ono ne postoji.
Taj estetski ideal naziva se kič.
Kič je nemačka reč koja se rodila sredinom sentimentalnog devetnaestog stoleća i kasnije prešla u sve jezike.
Česta upotreba je, međutim, izbrisala njen prvobitni značaj – kič je apsolutno negiranje govna, u doslovnom i prenesenom smislu.
Kič isključuje iz svog vidokruga sve što je u ljudskoj egzistenciji suštinski neprihvatljivo.
To niko ne zna bolje od političara. Čim u blizinu ugledaju fotografski aparat, odmah trče do najbližeg deteta da ga podignu i poljube u obraz.
Kič je estetski ideal svih političara, svih stranaka i pokreta.
U društvu u kome žive, jedan uz drugog, razni politički pokreti koji jedan drugome ometaju i ograničavaju uticaj, možemo još kako-tako izmaći inkviziciji kiča; pojedinac može zadržati svoju individualnost a umetnik može stvoriti neočekivana dela.
Tamo, međutim, gde je sva vlast u rukama jednog političkog pokreta, ubrzo ćemo se naći u carstvu totalitarnog kiča.
Kad kažem totalitarnog, to znači da je sve što narušava kič isključeno iz života – svaka demonstracija individualizma (težiti različitosti isto je što i pljunuti u lice nasmejanog bratstva), svaka sumnja (jer će onaj ko počne sumnjati u sitnice završiti sumnjom u život kao takav), svaka ironija (jer u carstvu kiča treba sve primati krajnje ozbiljno), pa čak i majka koja je napustila porodicu, ili muškarac koji daje prednost muškarcima nad ženama i tako ugrožava sveto geslo “Volite se i množite se”.
S tog stanovišta možemo takozvani gulag smatrati za nešto slično septičkoj jami, u koju totalitarni kič baca otpatke.
Autor: Milan Kundera
Odlomak iz romana “Nepodnošljiva lakoća postojanja”
Izvor: Impulsportal.net