Samoća: moraš biti vrlo jak
da bi voleo samoću; moraš imati jake noge
i posebnu izdržljivost; ne smeš rizikovati
grip, nazeb ili grlobolju; ne smeš se plašiti
provalnika i ubica: ako treba hodati
celo popodne ili štaviše celo veče
to treba znati raditi krišom; nemaš gde da sedneš;
naročito zimi; a vetar duva po mokroj travi
i veliko kamenje na đubrištu kaljavo je i vlažno;
nemaš nikakve utehe, u to nema sumnje,
osim što pred sobom imaš čitav jedan dan i jednu noć
bez ikakvih obaveza i granica.
Se*s je izgovor. Bez obzira na broj susreta –
zimi takođe, po vetrovitim ulicama,
po prostranstvima đubrišta iza dalekih zgrada –
oni nisu drugo do trenuci samoće;
što je toplije i življe nežno telo
koje se natopi semenom i ode,
to je hladnija i smrtonosnija okolna prisna pustinja;
to telo je ono koje te ispunjava radošću kao čudesni vetar,
a ne onaj nevini osmeh i ne ona mutna nadmoćnost
onog koji posle odlazi; on nosi sa sobom jednu mladost
grdno mladu; i u tome je nečovečan,
zato što ne ostavlja tragove, štaviše ostavlja
samo jedan trag,
koji je uvek isti u svim godišnjim dobima.
Dečak u svojim prvim ljubavima
nije ništa drugo do plodnost sveta.
On je taj svet koji s njim dolazi; pojavi se i mine,
kao forma što mutira. Ostaju nedirnute sve stvari,
i moraćeš da prođeš ceo grad, ali ga više nećeš naći;
delo je učinjeno, ponavljanje je ritual.
Stoga, samoća je još veća ako čitava bulumenta
čeka na svoj red; raste broj nestanaka –
odlazak je beg – i nastavak visi nad sadašnjošću kao dužnost,
žrtva koja mora da se obavi u čast želje za smrću.
Stareći, međutim, počinje da se oseća umor,
naročito posle večere, koju preskačeš,
i koja u tebi ništa ne menja;
onda za dlaku ne urlaš i ne plačeš;
i to bi bilo vrlo mnogo da nema umora, i malo gladi.
Vrlo mnogo, zato što bi to značilo
da tvoja želja za samoćom ne može biti ispunjena,
i onda šta te drugo čeka kad to što se ne smatra samoćom
prava je samoća, ta koju ne možeš da prihvatiš?
Nema te večere, ni tog ručka, ni ičeg drugog,
što toliko vredi koliko beskrajna šetnja,
ubogim ulicama,
gde moraš biti nesretan i jak, kučkin sin.
Prevela sa italijanskog Jasmina Livada; Gradac, broj 39-40, Svetska poezija danas, 1981.
