U Kazališnoj kavani, često sam sedeo sa ženom Miroslava Krleže, starom glumicom, Belom. Bili smo prijatelji. Uvek je imala rezervisani sto.
Bela Krleža, njena stara prijateljica, gospođa Cuca Smokvina, imala je osamdeset godina, i ja, često smo tu sedeli i pili čaj.
One bi mi, ponekad, dozvolile da u čaj stavim rum. Pred njima nikada nisam pio.
Svi su preko Bele pokušavali da stignu do njenog muža – Miroslava Krleže. Ona je bila neka vrsta čuvara velikog pisca.
A Bela, je inače, Leposava Kangrga, ćerka ličkog generala. Kad se udala za Krležu, pričala mi je, on joj je rekao: “Ja ne mogu da vas zovem Leposava. Zvaću vas Bela.”
Bio je to divan brak.
Svašta je prošla sa Krležom koji je bio neurastenik, u mladosti često pijan i raspusan, ukratko težak čovek. Ostali su do kraja života na Vi.
Posle nekoliko susreta, pitala me je sama hoću li da vidim Frica. Ona je Krležu zvala Fric.
“Ne, zašto?”, odgovorio sam.
Ona je mislila da se i ja sa njom družim zbog krleže, a ja sam se sa njom družio zato što su ona i Cuca znale sve o svakome u Zagrebu. Ogovarali smo uz čaj, one meni Zagreb, a ja njima Beograd, koji ih je veoma zanimao.
Tako nikada nisam upoznao Krležu.
Priznajem bilo me je pomalo strah da me ne propituje nepravilne latinske glagole, konjugacije ili kada je bila bitka kod Austerlica.
On me, jednostavno, nije zanimao. Bela me je volela možda i zbog toga što prvi put nije bila sredstvo da se dođe do njenog velikog muža.
Godine 1982. imao sam u Zagrebu izložbu u galeriji Račić. Cvetni trg je bio potpuno zakrčen zvanicama.
Pre otvaranja mi priđe kustos galerije, Mirjana Lustig, i sva usplahirena, saopšti da je pre otvaranja bila Bela Krleža i da je prva kupila jedan moj crtež. U to vreme, bio je to veliki novac.
Moj prijatelj, režiser, Mario Faneli, i ja, uzmemo sve te pare i, ne čekajući zvanično otvaranje, uđemo u obližnju cvećaru gde zatražim da mi za sav novac, koji sam dobio od crteža, naprave buket žutih ruža.
Cvećarka je bila u šoku. Napravila je čudo od buketa i zamolila da na kartici napišem adresu na koju da ga pošalju.
Napisao sam: Bela Krleža, kuća na Gvozdu.
Cvećarka me je pogledala uplašeno:“Jao, to je za gospođu Belu”, kazala je prestravljeno. Rasturila je ceo buket.
Bila mi je uvalila neke ruže kratkih drški ne znajući za koga su. Uglavnom, poslali smo novi buket.
Posle sam otputovao i dobio telegram koji i danas čuvam. Tada sam prvi put video da telegram moze da ima šest strana:
“Primila sam vase divne, žute ruže, koje su spasile ovaj odvratni zagrebački, jesenji dan, pun magle. Rasporedila sam ruže po čitavoj kući, u mnogo vaza i one sada svjetle svojom divnom zlatnom bojom. Fric me je zlobno pitao: “Jeste li to dobili od onog vašeg srpskog Čehova?”
Krleža je valjda time hteo da me povredi. Kao, ja sam pisac kratkih formi, a ne romana.
Posle sam, kad god bih odlazio u Zagreb, svraćao na Mirogoj. Oni su sahranjeni u zajedničkoj grobnici – Bela na levoj strani, a Krleža na desnoj.
Uvek sam cveće ostavljao na Belinu stranu. O Krleži ima ko da brine i bez mene.
Bilo je to jedno dugogodišnje, lepo prijateljstvo.
Izvor: Zadužbina Momo Kapor
