Većina ljudi je već upoznata sa konceptom bonsaija, japanske umetničke forme stare više od hiljadu godina, koja proizvodi mala stabla koja oponašaju izgled drveća pune veličine.
Ali mnogi još uvek nisu čuli za daisugi. Iako ova tehnika ima sličnosti sa onom kod bonsaija, rezultati koje proizvodi su znatno drugačiji.
U prevodu „kedar platforme“, daisugi je tehnika iz 14. ili 15. veka koja nudi efikasan, održiv i vizuelno zapanjujući pristup šumarstvu.
Takav način uzgoja drveća rezultirao je drvetom koje podseća na otvorenu palmu sa više stabala koja iz nje izrastaju.
Metoda je nastala u Kjotu i uključuje obrezivanje grana kitajama kedra tako da preostali izdanci rastu direktno gore sa platforme.
Umesto da se odseče celo drvo za građu, drvoseče mogu da obore samo gornje delove, ostavljajući osnovu i strukturu korena netaknutim.
Iako se daisugi danas uglavnom koristi u baštama, prvobitno je razvijen za borbu protiv nedostatka sadnica i rastućeg prostora kada je potražnja za tarukijem, vrstom besprekorno pravog i bez čvorova sečenog drveta, bila na vrhuncu.
Tehnika je omogućila šumarima da nakon samo 20 godina obore gornje izdanke kedra kitaiama, kao i da efikasno zasade dva drveta na prostoru koji obično zauzima jedno.
Većina taruki drveta kasnije je korišćena za izgradnju tradicionalnih japanskih čajdžinica, od kojih se većina nalazi u Kjotu, gradu koji je poznat po svom kulturnom nasleđu.
Priča se da je eminentni majstor čaja iz Kjota, Sen-No-Rikju, zahtevao savršenstvo u kitajama kedru što je na kraju dovelo do razvoja daisugi tehnike.
Ovde pročitajte još zanimljivosti o Japanu koje će vas fascinarati.
