Jedna od važnih lekcija iz Mahabharate, pored Ramajane najvažnijeg epa Indije, govori o tome da život treba živeti na način koji odgovara našoj viziji.
Pre toga je naravno potrebno da saznamo i shvatimo šta je to što želimo u životu i kada to uradimo ostaje nam da život proživimo tako što ćemo slediti sopstvenu viziju.
O “lečenju smislom” govorio je i psihijatar Viktor Frankl kroz svoju logoterapiju. On je verovao da jedino pronalaženje smisla daje pun obliku životu.
Mnogi nažalost provedu ceo život ne nalazeći smisao, dok ga oni srećniji na vreme prepoznaju i hrabro koračaju kroz život prateći taj put. Ne mareći za sve prepreke koje će neminovno sresti na njemu.
Da li će to biti kroz religiju, nauku, umetnost, sport, porodicu, karijeru ili nešto sasvim šesto, nije ni važno. Dok god je to nešto istinski vaše i dok god se osećate srećno i ispunjeno radeći na ispunjenju tog važnog cilja – pronalaženja sebe.
Eka Prema Shakti je Novosađanka koja svoju životnu viziju živi u Indiji. U ovu daleku i mističnu zemlju prvi put je otišla 2019, da bi se nakon toga nakratko vratila u Srbiju, a poslednjih sedam meseci ponovo živi u Indiji. I planira da ostane tamo.
U rodni Novi Sad je svratila na nekoliko dana, a mi smo to iskoristili da se sretnemo sa Ekom i napravimo ovaj razgovor o njenom putovanju u Indiju i putovanju Indije kroz nju.
– Mislim da sam ja rođena da odem odavde. Jednostavno, nisam se ovde pronalazila, što ne znači da ja ne volim Srbiju. Ali prosto sam se osećala da bi mi negde drugde bilo bolje. Indija mi dolazi od malih nogu. Oduvek sam želela da posetim zemlju tu, što mnogi nisu mogli da shvate. Nije im bilo jasno zašto Indija, a ne neka bogata, zapadna zemlja. Ja sebe nisam preispitivala zašto to osećam i zašto imam želju da odem. Razmišljala sam, kada odem, pokazaće mi se. I čekala sam prvu priliku.
Ta prva prilika došla je pre četiri godine. Kako kaže za portal nook.rs, posle jednog turbulentnog životnog perioda shvatila je da joj je potrebna promena.
Želela je da ode negde daleko. Međutim, sticajem okolnosti, umesto u Indiju, sasvim slučajno odlazi na Bali. Ali ništa nije slučajno.
– U tom trenutku bilo mi je potrebno da se izmestim iz svega. I želela sam da to bude jako daleko. To je bila jedina i osnovna misao. Zato sam i prihvatila Bali, s obzirom na to da je on još dalje od Indije. Tako da sam mislila da ne može biti loša opcija. To sam prihvatila kao neki znak i zaista je tako bilo. Splet neverovatnih koincidencija se poklopio da bih ja otišla na Bali.
Prvo sam tamo upoznala jednu našu spisateljicu. Ona je organizovala putovanja sa tom ekipom s kojom sam dolazila. Kada je došlo vreme polaska, svi su se iz te grupe vratili, a nas dve smo odlučile da ostanemo. Jednog dana sedeli smo u gradu Ubudu i tada je ona rekla da dolazi njen prijatelj. Ispostaviće se da je to moj guru, Šri Baba Đi. Tako sam ga upoznala.
Eka objašnjava kako u početku nije shvatala šta joj se događa, a ponajmanje da pored nje sedi njen budući guru.
– Upoznajem najnormalnijeg čoveka, ali vidim da je smiren, drugačiji, staložen. On mi je tada rekao da bih trebala definitivno da odem u Indiju i tako je počeo proces intenzivnog razmišljanja o odlasku.
Naša sagovornica potom odlazi nakratko u Indiju, pa se ponovo vraća na Bali. Nakon toga dolazi u Srbiju gde je izdala svoje dve knjige.
– U to vreme sam počela da radim na sebi ozbiljnije, ali to je i dalje bilo jako površno, materijalno opipljivo. I dalje sam tražila neka logična objašnjenja. Međutim, ja shvatam da pisanje, umetnost, i taj duhovni razvoj na kojem sam počela da radim nisu došli sa Balija, nego iz Indije. Na Baliju se to samo sleglo.
Kako sam ja sama sebe promenila, osetila sam da sam spremna da živim u Indiji. Nekako sam izgubila želju za Balijem, izgustirala sam ga. Tako sam donela konačnu odluku da se preselim u Indiju.
View this post on Instagram
Kako je na odluku o odlasku u Indiju reagovala porodica?
– Navikli su na mene. Prvi šok je bio kad sam rekla da sa 18 godina želim da putujem po svetu. Nikom nije bilo lako, ali isto tako nisu verovali da ću ostati tamo. Mislili su da je to faza, da ću se vratiti. Nije bilo nekih turbulentnih reakcija.
Međutim, kad su shvatili da ja tamo ostajem i da pokušavam da na neki način isplaniram svoj život tamo… E, onda su počeli da se brinu za mene. Nijednom roditelju nije lako da mu dete bude u jednoj tako ekstremnoj zemlji. Ipak, prihvatali su to, jer znaju da ja nisam sama tamo.
Dolazak u Indiju
Eka odlazi u Radhakund. Objašnjava mi da je Radhakund za Indijce sveti grad koji se nalazi na istoimenom jezeru. Rada je ime boginje ljubavi, nežnosti i odanosti, a kund je jezero. Zašto baš Radhakund?
– Moj guru je bio tamo. Samo mi je rekao dođi u Radhakund, čekam te tamo. Ja sam otišla i odlučila da ostanem. Radhakund i Šjamakund su dva sveta jezera i nalaze se jedno pored drugog. Šjamakund pripada Krišni, a Radhakund Radi.
Prema mitologiji, bog Krišna je ubio Arištasuru koji se rodio u obliku bika. Pošto je krava sveta životinja u Indiji, boginja Radarani mu je rekla da mora da se okupa u svetim rekama kako bi skinuo greh sa sebe.
U Indiji ne smeš da ubiješ bramana i ne smes da ubiješ kravu ili bika. Krišna je tada rekao: “Zašto bih ja išao po svim svetim rekama, kad ja mogu sve svete reke da prizovem na jedno mesto.” I pozvao je sedam svetih reka koje su se okupile i prosule svoju vodu, on se okupao i skinuo greh sa sebe. Tako je nastao Šjamakund. A Radhakund je nastao tako što je Krišna rekao boginjama: “Vi ste kopije, vi ste podelile greh sa mnom i vi isto morate da se okupate”.
One su potom napravile svoje jezero gde su se okupale i tako su nastala dva sveta jezera oko kojih se okupljaju vernici iz celog sveta da praktikuju svete šetnje. To su šetnje u cilju moljenja Radi i Krišni zarad ljubavi božanske – priča Eka.
“Izvor najveće ljubavi”
– Radhakund je posebno mesto zato što se veruje da je Radarani izvor najveće ljubavi. Ona nije čak ni boginja koliko je sama forma ljubavi. Kaže se da je Radhakund likvidna forma Rade i da nema razlike između nje kao boginje i same vode. I onaj ko se okupa dobija blagoslov i tu večnu ljubav za ceo zivot.
Onda su ljudi iz cele Indije koji se mole Krišni i Radi dolazili bas tu. Najčešće su to ljudi koji dolaze iz Bengala i oni su posvećivalii ceo svoj zivot molitvama i nakon 60, 70 godina su prikupili svoje učenike.
Indijci su jako nepoverljivi po tom pitanju. Da bi se neko pokazao kao svetac ili da bi mu bilo ko verovao mora ozbiljno da radi na sebi. Ne zbog drugih, nego zbog sebe.
Tako su se svi ti sveci okupili na Radhakundu i danas ih ima u svakom ašramu (hramu). Ašrami okružuju ta dva jezera u potpunosti i u svakom je svetac koji ima neku svoju duhovnu praksu, svoje učenike i oni ih tu podučavaju.
Potpuno je sveta energija jer je sve posvećeno molitvi i apsolutnom traganju za istinom. To ga čini posebnim. Drugi su veliki gradovi, gde nemate ni toliko hramova ni svetaca. Ovo je za ljude u Indiji bukvalno skup svetaca. Izvor.
View this post on Instagram
Dolazak u Indiju već sam po sebi nije lak, a pogotovo dolazak u jedan takav grad gde se živi duhovnim životom 24 časa dnevno 365 dana u godini. Šta ti je bilo najteže po dolasku?
– Upoznavanje sebe mi je bilo najteže. Indija je zemlja koja ne toleriše ego. Ljudi koji dolaze iz komfort zone, sa raznim uverenjima, dolaze tamo da bi to bilo razbijeno. Ti ne možeš da tražiš komfor u Indiji, a očekuješ da bude. Čak i kad platiš, nećeš ga dobiti.
Prosto, nije lako navići se na drugačiji način života i običaje, mentalitet ljudi koji ti stalno prilaze, nečistoću na ulicama, buku. Tebi su obuzeta sva čula u toj zemlji.
Toliko intezivnosti na jednom mestu, a istovremeno toliko smirenja.
– Zato što shvataš da ta čula nemaju smisao. “Slušaj to”, “gledaj vamo”, “pazi tamo”… Pokušavaš da se fokusiraš na ta čula i onda u jednom trenutku shvatiš da ne mozeš na sve to da obraćaš pažnju, jer si u haosu. Postaje ti jasno da moraš sam sebe da smiriš. Ta zemlja je takva kakva jeste i prirodno te tera da zađeš u sebe, inače ćeš izludeti.
Početak nije bio lak
Eka se priseća kako su izgledali prvi dani po dolasku na Radhakund.
– Prvi trenutak mi je bio kad smo došli taksijem. Mislila sam da smo napravili pauzu, jer je vozač nešto izašao na brzinu, nije nam ništa rekao. I početni osećaj je bio oduševljenje tom lepotom. U tom trenutku se vozač vratio i rekao da smo stigli. Taj prvi dan mi je protekao u predivnoj energiji. Tu sam srela svog gurua. On nas je proveo po selu.
Sam početak nije bio lak. Već u prvih sedam dana imala je potres mozga, razbolela se i doživela glavobolje kakve, kako kaže, nikada u životu nije imala.
– Tih prvih dana sam samo želela da odem. Tu su počeli procesi čišćenja. Ne možeš ti doći na sveto mesto prljav. Kad dođeš, prvo što te strefi jeste da se pročistiš, a to ti se dešava kroz razne situacije kroz koje prolaziš.
Recimo, vozim se rikšom koja odjednom toliko odskoči da sam ja udarila glavu i imala potres mozga i nenormalne bolove. Koristila sam i naše lekove i indijske lekove koji su prejaki. Ništa mi nije pomagalo.
Nisam mogla da se podignem iz kreveta od bolova. Toliko da su dolazili prijatelji da me dižu i spuštaju. Pa onda unutrašnji procesci, nervoza, svađe…
Kako si uspela da prevaziđeš ta stanja?
– Tako što mi je bio tu moj guru Šri Šri Exo At Šri Hari Das Babađi Maharađ. On mi je govorio šta se događa. Vodio me je kroz taj proces i govorio da će sve biti u redu. Kad njega vidim ja se osećam sigurno. Nisam želela da odem jer mi je on sigurna luka. U njega imam bezuslovno poverenje. Održalo me je to što je on bio tu. I onda je to prošlo i sve se smirilo. Ali prve dve nedelje bile su jezive.
Pronalazak balansa
Nakon tog početnog “udara” Eka počinje da živi jednim sasvim običnim životom. Ako život u Indiji uopšte može biti običan.
Nije imala neki plan, osim jednog. Da ostane na Radhakundu.
– Guru me je upoznao sa svima. Rekao mi je gde mogu da budem. Bila sam u muškom ašramu tada. Meni su dali posebnu sobu. Upoznao me sa Sudevi Mata Đi koja ima prihvatilište sa 2.000 krava.
View this post on Instagram
Poćela sam da radim sa njom. Da joj pomažem da podigne Instagram profil prihvatilišta. Provodila sam tamo vreme okružena kravama, tim suptilnim i osećajnim bićima. I meni je nekako u naredna tri meseca život dobio stabilnu i mirnu formu.
U tom periodu Eka počinje da piše kolumne i da radi na svom Instagram profilu. Jedan video koji je napravila o svom životu u Indiji postao je viralan i za kratko vreme dobila je 10.000 pratilaca.
– Ljudi su počeli da mi pišu i da se raspituju o Indiji. Ali mene to nije pomeralo. Nisam bila posvećena Instagramu, niti stvarima koje su se ovde događale. Moj život je bio jako jednostavan. Probudim se, ujutru idem u hramove, molim se, odem do Sudeve Mata Đi, pišem kolumne, jedem neku jednostavnu hranu, uveče ponovo idem oko jezera. Jedan penzionerski, lep zivot.
Danas se njen život u Indiji ne razlikuje puno od početka. Ali postoje neke promene. Pokrenula je mesečni online klub u kojem razmenjuje svoje tekstove i misli sa devojkama koje je prate.
– Shvatila sam da mi je najvažnije da imam duhovnu praksu, ali to nije jedini put u mom životu. I znam da moram da radim neke stvari za koje sam predodređena kako bih u potpunosti bila ispunjena.
Jer nismo svi sveci i nije nam svima dato da se samo molimo ceo zivot. Tako da sam se bavila pronalaskom balansa.
To sam uspela pišući sa devojkama u mesečnom klubu. To mi je fantastično i to ispunjava taj neki kreativni deo kod mene, dok molitve ispunjavaju duhovni deo.
Dada-Guru od 108 godina
Eka uspeva da pronađe vremena i za putovanja. Putuje po Indiji, bila je i u Nepalu. Kako kaže, putovanja su joj dala priliku da još bolje shvati šta je Radhakund i koliko joj znači što živi na takvom mestu.
Na svom putu upoznala je sijaset zanimljivh ljudi.
– Neko ko je ostavio poseban utisak na mene je Dada-Guru Šri Šri Exo At Pran Krišna Das Babađi Maharađ. To je guru mog gurua. On ima 108 godina i on je jedan od tih indijskih svetaca o kojima pričam. Ceo život je tragao za Bogom i Bog ga je spoznao.
Takvi ljudi na tebe ostave utisak jer vidiš da on ne priča već dela i tebi je to dovoljno. Osetiš to iznutra. Oni zrače tom posebnom energijom i potpuno su okupirani Bogom, a ne tobom ili sobom. To su posebni ljudi. Kad vidiš da neko ima 108 godina i da ide svaki dan u hramove ili da se po sedam puta prostire po hramu celim telom. On je do pre tri godine šetao 23 kilometara svaki dan.
Šri Čejtanja Babađi
Drugi svetac, kako ga ona opisuje, koji je ostavio utisak na našu sagovornicu svaki dan šeta 70 kilometara. Zove se Šri Čejtanja Babađi.
– Čovek ima više od 70 godina i šeta 40 godina skoro svaki dan tri parikrame. Jedna parikrama iznosi 23 kilometra. On radi tri, a radio je do skoro i četiri. E sad, reci ti meni, koja je to motivacija u čoveku za tako nešto? To ne bi mogli ni atletski šampioni da rade.
To je nešto neobjašnjivo. Jedino nešto što nije sa ovoga sveta tebe može da tera da ideš preko svih granica svoga tela. Pritom, govorim o čoveku koji je operisao nogu i koji šepa i hoda sa štapom. Ja sam radila parikrame sa njim nekoliko puta, a onda sam radila sama svaki dan.
Šetnja 21 dan uzastopno po 23 kilometra
Eka je pre dolaska u Srbiju poslednji 21 dan provela tako što je svaki dan šetala 23 kilometra. Društvo u šetnjama pravila su joj još dva Babađija.
Objašnjava da su to vernici koje dolaze iz različitih duhovnih praksi. Njih je upoznala u gradu Puškaru i došli su da je posete u Radhakundu.
– Njima su njihovi gurui rekli kad su već tu da urade naše svete šetnje i zadali su im zadatak da urade 51 šetnju.Tako su oni mene pitali da radim sa njima. Dogovor je bio da uradimo 21, da ja odem u Srbiju, završim šta imam, i kad se vratim da uradimo 51 parikiramu. Fantastično mi je bilo, jedno od najlepših iskustava koje sam doživela. Jedva čekam da se vratim nazad da ponovo šetam.
Te se stvari ne mogu opisati. Ne možeš da razumeš sam sebe. Tvoj um pokušava da te razume, ali ne može da te shvati i da objasni zašto ti uporno ideš da šetaš kad ti se noge raspadaju i kad ti se telo raspada, a ti si konstantno srećan i ispunjen.
I nakon sedam, osam dana, i isto toliko šetnji, telo se počelo prilagođavati. Sve je bilo manje bolnije i lakše. Došla sam do momenta da odšetam jednu takvu šetnju bez problema.
Racionalan čovek teško može da shvati takav život
– Fali ti kad ne šetaš. Jer dok šetaš, ti radiš te svoje duhovne prakse, moliš se. Ta šetnja je posebna. Ulazi se u hramove. Ta planina oko koje šetaš je sveta planina za nas. Konekcija koja se stvara između tebe i tvog unutrašnjeg “ja”, taj mir koji se dobija i ta posvečnost sebi je nestvarna.
Kada si okupiran ljudima, poslom, “normalnim životom”, tebi fali ta konekcija sa samim sobom, jer ti shvataš da si jedino tu ispunjen. Jedino si tu srećan i jedino tu imaš sve.
A u svemu ostalom, prijateljima, emotivnim odnosima, poslu, ti zapravo dobijaš samo neki delić, ali to te ne ispunjava u potpunosti. Makar mene nije.
Tako da bi se objasnilo zašto ljudi dolaze iz cele Indije da šetaju tu šetnju, zašto ljudi iz cele Indije dolaze da se klanjaju tim svecima, zašto dolaze da se okupaju u jezeru…
To sve mora da se objasni onostranim, mističnim, ezoteričnim rečima koje nisu sa ovog sveta. Jednostavno, teško racionalan čovek može da razume takve stvari.
Među ljudima koje je sretala na svom putu bilo je onih kojima je “dato” da budu na Radhakundu, kao i onih kojima nije. Ali svi koji dođu, definitivno imaju neku kartu, dobili su ulaznicu za to mesto, priča za nook.rs Eka.
– Poznavala sam mnoge ljude koji su želili da dođu, ali su se neke nepredvidive situacije desile čak i kad su bili na putu ka Radhakundu i nisu uspeli da stignu.
Upoznala sam ljude koji su došli igrom slučaja, ali im je toliko bila jaka energija tamo da su oni svaki put odlazili u neke druge gradove.
Nije im se dalo da ostanu na tom mestu, jer to je izvor duhovnosti i tera te na promenu. A to ne može svako da podnese. Šta ja radim? Odakle sam došao? Kuda idem? To su takvi pritisci…
Ti ako nisi dovoljno jak, takvi pritisci mogu da ti stvaraju anksioznost, depresiju i razna druga stanja, jer ne uspevaš da pronađeš odgovor na sva ta pitanja.
Život za najuzvišenije dobro
Da li si uspela da pronađeš makar neke od tih odgovora?
– Uspela sam da pronađem unutrašnji mir. Uspela sam da živim mirno u svojoj neizvesnosti. Da me ne interesuje šta će biti sutra, da me jedino interesuje ono što je bitno za najuzvišenije dobro. Da postupam onako kako je potrebno za najuzvišenije dobro.
Kako to radim? To radim tako što se molim. Dolaze mi informacije, dolaze mi susreti, događaji, sve se samo od sebe namešta. Ja sam prestala da upravljam svojim životom.
Prestala sam da planiram, da dogovaram. Radim sve po osećaju. Razvila sam taj osećaj intuicije sa samom sobom toliko da ga sad lako prepoznajem. Da ne moram uopšte da razmatram da li je to intucija ili ego, ili da razmišljam o tome šta ako se nešto loše sad desi u slučaju da poslušam intuiciju.
U potpunosti se vodim tim osećajem i verujem mu i to je život koji je fantastičan. To je taj neki mir. Tako da, daleko sam od prosvetljene osobe, ali sam ispunjena.
Znam koliko mi je potrebno u životu, a ne koliko moj ego želi. Znam sa čim sam srećna. Znam šta je ono što mene zaista ispunjava i šta je ono što mi je najvrednije.
Svako ima svoju svrhu na ovom svetu
U svojoj knjizi “Vrati se sebi” kažeš da ti je jedan od ciljeva da rasvetliš ljudima put na kojem će pronaći autentičan način da pomognu svetu. Koji je tvoj autentičan način da pomogneš svetu?
– Smatram da smo svi rođeni sa dubljom svrhom. Mislim da definitivno nismo rođeni samo da živimo život i umremo. Takođe, mislim da nismo rođeni svi da budemo Nikola Tesla, ali smo svi tu sa nekim razlogom. Da doprinesemo.
Da li sebi, pa samim tim što doprinesemo sebi doprinosimo i drugima kada vide našu promenu. Ili tako što ćemo dejstvovati na neki način. Defintiivno da svako ima svoju svrhu, u to sam ubeđena.
I to je bilo moje prvenstveno traganje za sobom. Koja je moja svrha u ovom životu? Šta je ono što ja treba da radim? Šta će mene da ispunjava u svim aspektima, a pritom će biti za najveće dobro?
Postavila sam ta pitanja sebi i tako se put počeo otvarati i ja sam počela da se krećem po mestima gde sam dobijala odgovore sve dok se slika nije sklopila. Tako sam shvatila da je to pisanje, da je to moj život na Istoku…
Autentičan način je da pomažem ljudima u Srbiji i svetu tako što prenosim znanja iz Indije. Nisu to moje reči i nisam to ja. To su moja znanja koja ja dobijam od tih svetih ljudi tamo i samim tim što imam priliku da budem tamo želim da prenesem ta znanja ljudima.
Da makar malo zađu u sebe i da pokušaju da shvate širu sliku života, a ne samo “moj problem je kako da zaradim novac”, “moj problem je kako ću da se udam, kako ću da rodim decu” i “moj problem je što me gazda na poslu nervira”.
To su po meni jako nebitni problemi kojim se ljudi konstantno bave. Pogotovo na Balkanu. I oni toliko uđu u taj film tih problema da ih to potpuno obuzme. Oni uopšte ne vide širu sliku.
U stvari, mnogi ne vide nikakvu svrhu života. Oni žive “sad za sad” u svom problemu i konstantno su u problemu uvereni u ispravnost tog svog filma. A taj film nije istina. To telo će da nestane. Šta ostaje posle? Taj šef nije istina. Može da se promeni vrlo lako i šta onda?
U redu je da se ti baviš tim pitanjima i da pokušavaš da rešiš svoje probleme, ali ne treba sebe gubiti zbog toga. Treba imati i sebe i onda se nositi sa životom. Moj neki cilj i želja je da pomognem ljudima da pronađu ravnotežu.
View this post on Instagram
Ja sam svesna da nisu svi spremni da se otarase svog materijalnog života i da odu na Radhakund i da šetaju 30 kilometara svaki dan, ali je važno da pronađu unutrašnji sklad.
Verujem da svi žele da žive bolje, srećnije i ispunjenije. I verujem da se i ovde može živeti lepo, samo ako se malo energije da i drugim stvarima.
A te druge stvari bile bi duhovne prakse, rad na sebi na bilo koji način. Samo da se neko počne baviti pitanjima života, smrti, istine, sebe, svrhe.
A ne da neko sebi postavi pitanje: “Koji ću fakultet da upišem kako bih zaradio puno novca?”
Umesto toga, trebalo bi da se zapita šta je to što mene ispunjava toliko da vreme prestaje kada to radim. Kako ja mogu da se bavim time i onda da krenem ka tome, ka tom nekom cilju. Šta god to bilo. Sa verom u ostvarenje tog cilja.
Ljudi u Srbiji su okupirani materijalnim stvarima
Kako ti sada posle života u Indiji izgleda Novi Sad? Kako se osećaš ovde?
– Treba mi puno vremena da bih se iscentrirala. S obzirom na to da sam kratko ovde, jako puno ljudi srećem svakog dana, razne energije su tu. Osećam se kao da sam sve do sada imala dioptriju na očima, a sad kao da je ta dioptrija skinuta.
View this post on Instagram
Tek sad uviđam koliko su banalne stvari kojima se ljudi u Srbiji bave. Kao da vidim jasniju sliku. Činjenica je da su ljudi ovde okupirani materijalnim životom i nemaju vremena za sebe i sad još više dobijam uvid u sve to koliko sam srećna što živim u Indiji i što imam priliku da budem uz takve ljude, da se bavim sobom i pitanjima koje me okupiraju.
Shvatila sam da okruženje jako utiče na nas. Da nas okruženje lomi najviše. I to pogotovo one “bezazlene” kafe. Gde ti, kada sediš na takvim mestima, niti te to crpi, niti ti daje nešto, prosto su glupe priče, a tu si 20 godina sa tim ljudima i glupo ti je da ih otkloniš iz života. Iskreno, tako provedeno vreme za mene je izgubljeno vreme. Takve stvari jako oduzimaju energiju.
Uspeh je sreća
Uspeh se danas nameće kao nešto ka čemu svi moramo da težimo. U karijeri, privatnom životu, praktično u svim segmentima života od nas se očekuje da budemo uspešni. Kako ti gledaš na uspeh?
– Za mene je uspeh sreća. A šta imam od sedenja sa ljudima koji su nesrećni? To moj duhovni aspekt u potpunosti unazađuje. Ja da bih mogla da se bavim srećom, da bih mogla da tragam za njom, ja moram biti okružena ljudima koji su srećni ili koji isto tako tragaju za srećom.
Nažalost, u Srbiji su ljudi u velikoj meri toksični. Ne svi, ima divnih ljudi, ali većina ljudi su toksični. I to je jedna od velikih spoznaja koje sam shvatila za vreme mog boravka u Novom Sadu.
Jer vidim koliko sam ja napredovala samo za ovih sedam meseci što sam bila okružena ljudima koji se konstantno mole.
View this post on Instagram
Kažeš da je uspeh sreća. Da li za sebe onda možeš da kažeš da si uspešna žena?
– Ne mogu da kažem to, jer su za svakog sreća i uspeh individualna stvar. Za mene je sreća kad je čovek dostigao prosvetljenje, kada je svestan svega i ima odgovore na sva pitanja.
Kada je čovek u potpunosti centriran i uzemljen u unutrašnjoj bezuslovnoj ljubavi, sreći i radosti.
Ja nisam to. Ja sam samo učenik, ali volela bih da to postignem i dostignem. To mi je cilj. E sad, koliko će mi života trebati za to, to niko ne zna.
Ali ako i ne uspem, makar sam imala priliku da za ove 24 godine sretnem ljude koji jesu srećni i koji jesu prosvetljeni i samospoznati.
Poniznost
Postoji li neki zajednička osobina za te ljude koje opisuješ kao srećne? Neki zajednički imenilac.
– Poniznost. Sreća nastaje tamo gde nema ega, gde nema “ja”. Gde ima isključivo, kako to oni kažu, služenja višoj sili. Oni jesu veliki gurui, jesu veliki sveci, imaju jako puno učenika, ali oni nikad nisu uprli prstom u sebe. Oni su uvek uprli prstom u Boga.
Pritom, ne upiru prstom, nego pokazuju svojim primerom. A njihov primer je poniznost.
Onda kad vidiš koliko se svi mi busamo, mislimo da nešto znamo, puna su nam usta priče… I onda sretneš tog čoveka koji je presrećan. Ima sve i znaš da zna sve i ćuti. Ne govori. Ćuti. On dela za sebe. I on pravi promenu širom sveta samim tim što živi na takav način.
U Indiji je prvi i osnovni princip – ljubav
O Indiji vlada dosta stereotipa. Od prljavštine i siromaštva do lošeg položaja žena… Kakvo je tvoje viđenje te uzbudljive zemlje?
– Ko gleda površnim očima Indiju vidi kao katastrofa prljavu zemlju u kojoj su žene omalovažavane, gde nemaju pravo glasa. Vide zemlju u kojoj su ti sva čula stalno zauzeta sa svim tim haosima koji se oko tebe dešavaju.
Ali onaj ko gleda iznutra vidi da to nema veze sa životom. Prve brakove koji su uspešni, brakove u kojima vlada ljubav, a desili su se ugovoreno sam videla u Indiji da opstaju.
Nisam videla razvod. Videla sam ljubav u tim brakovima. Videla sam na koji način muškarci vole žene tamo. Na koji načih ih poštuju i na koji način su žene tamo bukvalno sve. Koliko žene drže i te porodice i te muškarce iako se spolja čini da one nemaju nikakva prava.
Zapravo, njih muškarci sve jako slušaju… Potpuno je drugačija energija. Sve je dublje i sve ima više osećajnosti.
Prijatelje koje sam stekla tamo nikada nisam uspela da steknem u Srbiji. Nisu me nikad izdali niti su mi okrenuli leđa, nego su zaista tu za mene kad mi trebaju. S druge strane, u Srbiji sam svašta doživela od prijatelja.
Ovde se čini da su žene slobodne, da su muškarci slobodni. Vidiš da se devojke oblače kako žele, da rade šta žele. Ovde se stalno potencira na nekoj slobodi, a slobode nigde nema.
I niko nije slobodan i svako živi potpuno zavistan od sistema, ne radeći ono što voli i ne bivajući sa onima koje voli.
Dok je u Indiji prvi i osnovni princip ljubav. Ljubav i ono – hajde da podelimo i to malo što imamo. Hajde da ti dam od srca jer to želim, a ne zato što očekujem nešto zauzvrat.
Da, naravno da ima silovanja u zemlji od dve milijarde ljudi. Ludaka ima svuda.
Ko kritikuje Indiju taj stalno potencira na nekoj spoljašnjoj čistoći. A šta ćemo sa onom unutrašnjom? Šta ćemo sa tim što govorite loše o vašim najbližim, živite nesrećno, ogovarate, krivite politiku za sve…
Ljudi u Indiji su prihvatili da im je spolja prljavo, od toga se ne može pobeći, ali su počeli da se bave unutrašnjom čistoćom. Ja sam moral kao pojam prvi put spoznala u toj zemlji.
Tamo ljudi i dalje postupaju na reč, a ne na papir i potpis. Pa te i tad prevare. A tamo na reč. Sloboda je ljubav, a mnogi ovde nemaju ljubav u sebi.
Zemlja idealna za samospoznaju
Da li imaš neku poruku za one koji razmišljaju da krenu put Indije? Kome bi je preporučila, a kome ne.
– Onaj koji traga za promenom i onaj koji zaista oseća da je to zemlja koja će mu pomoći treba da krene. Ne savetujem nikom da ide turistički u Indiju, da bi mu što se kaže kod nas “dupe videlo puta”.
Savetujem da idu oni koji žele promenu jer će promenu sigurno dobiti u toj zemlji. I savetujem da se ne nadaju svecima i guruima. Do toga je teško doći.
Da bi došli do njih potrebno je da sebe pre svega spoznate na bilo koji način. Indija je idealna zemlja za samospoznaju upravo jer nikom neće biti prijatno i jer će vas razneti.
View this post on Instagram
Sve ono što misliš da će biti, neće biti. I sve ono što očekuješ da će biti, neće biti.
To je zemlja koja te šamara sve dok ti se ego ne smiri u potpunosti i dok ti ne zađeš u sebe. Tako da, jeste teška zemlja i zato nije za svakog.
Ono što sam volela u Srbiji, to je toplina ljudi. U Indiji je to povećano 10 puta. Iz Indije bih podelila ljubav sa ovom zemljom.
Našoj zemlji treba puno ljubavi i puno zagrljaja. Otvorenosti i iskrenosti. Mislim da će tako svakom pojedincu biti bolje.
