Ono što je počelo skoro kao tragedija za jedno štene pitbula po imenu Džejk, na kraju je iz korena promenilo njegov život. I to sve zahvaljujući čoveku koji je rizikovao sopstveni život da bi ga spasao.
Bil Lindler, vatrogasac u vatrogasnoj službi u Južnoj Karolini, vratio se kući sa posla kada je ugledao plamen kako se diže iz garaže njegovog komšije. Nije razmišljao ni trenutka i krenuo je u akciju.
– Video sam ženku pitbula i nekoliko štenaca kako trče – rekao je Bil.
– Jedno štene pokušavalo je da se izvuče, kada je komad plafona pao na njega. Počeo je da cvili, ali se nekako oslobodio, povukao u ćošak i sklupčao se.
Kada je stigla podrška, Bil je ušao u zapaljenu garažu i pronašao Džejka kako se krije ispod kauča na ivici smrti.
– Izveo sam ga napolje i bio je u prilično lošem stanju. Nije se kretao. Nije disao. Dali smo mu kiseonik – rekao je Bil.
Iako je imao veliki broj opekotina, mali pas je preživeo i poslat je u veterinarsku kliniku.
Nekoliko nedelja kasnije, Bil je svratio da proveri kako je Džejk. Tada je saznao da porodica šteneta nije došla po njega.
– Rekao sam veterinaru da bih želeo da ga uzmem. Pitao sam koliko košta lečenje, a veterinar mi je rekao da ne moram da brinem o tome. Bilo mu je drago što sam došao po Džejka.
Pošto je zadobio opekotine na više od 70 odsto tela, Džejkov oporavak je trajao nekoliko nedelja. Ali Bil je bio tu da mu pomogne.
Kako je Džejk jačao, a njegove opekotine počele da zarastaju, Lindler je počeo da dovodi Džejka sa sobom na smene u vatrogasnoj stanici. I on se savršeno uklopio.
Predodređen za velike stvari
Kako je Džejkovo prisustvo među ostalim vatrogascima na stanici postalo redovna pojava, Bilova supruga je za njega napravila pravu vatrogasnu jaknu.
U svojoj novoj službi, Džejk je nastavio da napreduje, kako zdravstveno, tako i u uticaju koji je imao na druge u zajednici.
– Odveli smo ga u lokalne škole na časove obrazovanja o prevenciji požara. On je totalni hit, svi ga znaju – kaže Lindler.
Međutim, Džejkov najvažniji položaj bio je vatrogasni ljubimac. Vatrogasci su čak napravili prostor za krevetić samo za njega.
Samo činjenica što je Džejk u blizini da ih pozdravi nakon povratka sa intervenije učinilo je čuda za moral vatrogasaca.
I za tu neprocenjivu ulogu ubrzo je zaslužio priznanje.
Džejk je dobio dve nove titule u zajednici kojoj služi.
– U razgovoru sa mojim načelnikom i višim zvaničnicima iz grada, smatrali su da bi bilo umesno da ga proglase počasnim vatrogascem – rekao je Lindler.
– On je sada i zvanična maskota naše vatrogasne službe.
Iako se u Džejkovom svakodnevnom životu nije mnogo promenilo otkako je dobio zvanično priznanje, ovo bi mogao biti samo početak onoga što već izgleda kao izvanredna karijera, kaže Bil:
– Voleo bih da jednog dana bude terapijski pas za decu sa opekotinama, da vide da je preživeo i da se, uprkos ožiljcima, svi i dalje lepe za njega. Ali trenutno radimo na tome da on bude pas za otkrivanje požara.
Bez obzira na to šta čeka Džejka, teškoće njegove prošlosti – poput ožiljaka na telu – nikada se ne mogu izbrisati.
Ali sve to ga čini samo jačim.
– Veoma je srećan i veoma zdrav. Veoma sam ponosan – rekao je Lindler.
– Ponekad ljudi pitaju za ožiljke, a kada to urade, ispričam im Džejkovu priču. Kažem im da su ožiljci samo njegova značka koju je zaradio kao vatrogasac.
