Mihajlo Manović bio je jedan od članova zlatne generacije splitske Jugoplastike i heroj grada. Danas, u tom istom gradu živi tako što skuplja flaše kako bi imao da jede.
Split je prvi “ispod crte” za plej-in ABA lige, što je daleko bolje od njihovih rezultata prethodnih sezona, ali isto tako daleko loše od njihovih najboljih dana.
Takmičeći se pod imenom Jugoplastika, klub je šest puta bio prvak Jugoslavije, trostruki osvajač Kupa evropskih šampiona, dvostruki osvajač Kupa Radivoja Koraća i još mnogo toga.
Kroz slavni klub prošli su treneri kao što su Božidar Maljković i Krešimir Ćosić, igrači poput Dina Rađe, Tonija Kukoča Duška Ivanovića i Petera Vilfana, a prečesto se zaboravi i Mihajlo Manović Crvca (76).
Čuveni košarkaš iz Beograda, koji je karijeru počeo u Radničkom sa Crvenog krsta, proveo je čitavu deceniju u Jugoplastici (od 1967. do 1977. godine) i bio je jedan od najvažnijih igrača u stvaranju giganta.
Nažalost, njegova životna priča je teška i sumorna, čak sumornija i od priče o velikanu jugoslovenske košarke iz Dalmacije.
“Stariji gospodin koji po kontejnerima skuplja boce, nažalost, odavno je hrvatska svakodnevica. Puno je penzionisanih prosvetnih radnika dovedeno upravo na takav rub egzistencije, ali jedan od onih koji odgovaraju rečenom opisu u Splitu ne pripada toj hordi ljudi koji su nekada, kao koliko-toliko cenjeni građani društva decu uvodili u svet znanja, čestito živeli od svoje plate i imali socijalna prava koja su im – ah, kakva sanjarija! – garantovali dostojanstvenu starost”, pisala je “Slobodna Dalmacija” o njemu.
Skansi, Vukićević, Šolman, Plećaš i u pozadini sa brojen 6 Mihajlo Manović #jugoplastika #stareslike pic.twitter.com/j8IqIQ0wQw
— Socijalist ⭐ (@socijali_ST) July 30, 2017
Manovića nazivaju “siromah i beskućnik”, koga Splićani danas teško mogu prepoznati, pošto su oni koji pamte njegove poteze na košarkaškom terenu polako nestali.
“Pričamo, naime, o Mihajlu Manoviću, rođenom Beograđaninu koji je još šezdesetih godina, pod punom pravnom i svesnom odgovornošću, kao punokrvni sportista, odlučio da postane Splićanin…”, stajalo je u tekstu hrvatskih kolega koje su nažalost zatekle Crvcu kako prebira po kontejnerima i skuplja boce, od kojih zarađuje tako što ih prodaje.
“Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike / ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen”, rekao je u intervjuu za “Mozzart Sport” Mihajlo Manović pre četiri godine.
Ubistvo sina
Pokušavao je posle igračke karijere da se oproba u biznisu, ali je njegov poslovni projekat propao.
Imao je poslovni prostor u centru Splita koji mu je oduzet, čime su ga praktično “proterali” iz grada u kom se osećao kao domaći.
Uz to, zadesila ga je tragedija jer je njegov sin Jovan Manović ubijen u kriminalnom obračunu 2007. godine.
Sve se dogodilo u kafiću “Zodijak”, a dvojica optuženih su osuđena u beogradskom Okružnom sudu na ukupno 40 godina zatvora.
Pričalo se i da Jovan uopšte nije bio meta napada.
“Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo.
Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina”, pričao je Manović koga su potom zadesili i zdravstveni problemi kada je dobio rak, pa je bio na ivici smrti i uspeo da se izvuče.
Povratak u Split
“Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestra takođe.
Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine… Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao.
Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim.“
Iako mu je Split mnogo toga uzeo, i dalje ga voli:
“I u pozorište bih voleo da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se požalim jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima ljeti, nakon dugog vrućeg dana, kad prethodnog dana skupim dovoljno boca. Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je”, poručio je Mihajlo Manović za “Slobodnu Dalmaciju”, prenosi Mondo.
Igrački put
“Bio sam ‘enfant teribl’ svoje generacije, dečko kojem se smeši velika sportska karijera, koju sam i ostvario. Moj uzlet je započeo kad sam, kao 16-godišnjak, nakon igranja u prvom timu Radničkog prešao u Split, koji je 13. januara 1968. odlukom Gradskog komiteta SK Jugoslavije postao Jugoplastika, jer je istoimeni proizvođački div postao službeni sponzor kluba. Pre toga bio sam u Splitu samo dvaput: jednom na proputovanju, to jest pre nego što sam se ukrcao za Badiju na Korčuli, i jednom na utakmici s Radničkim”.
