Tristan da Kunja je najizolovanije mesto na svetu. Ako imate želju da živite daleko od svega, u malom, uređenom društvu u kojem svako svakog poznaje ovo je idealno mesto za vas.
To najudaljenije mesto je u zemlji u kojoj nema kriminala, deca bezbrižno trče gde požele, hrana se ne uvozi, a signala za mobilni skoro i da nema, piše Putnikofer.hr.
Ova, danas pomalo utopistička zajednica zaista postoji i ima nešto manje od 300 stanovnika.
Tačka usred Atlantskog okeana, aktivni vulkan koji je stvorio ostrvo Tristan da Kunja, danas je najizolovanije i najudaljenije naseljeno mesto na svetu.
Glavni i jedini grad na ostrvu zove se Edinburgh of the Seven Seas i po mnogo čemu je zaista jedinstveno mesto.
Edinburg of the Seven Seas, u prevodu Edinburg na sedam mora, jedna je od britanskih prekomorskih teritorija, iako je od matične zemlje udaljena skoro deset hiljada kilometara. Najbliži grad je Kejptaun u Južnoj Africi.
Od njega je udaljeno oko 2.800 kilometara i sa njim je povezano brodskom linijom koja saobraća jednom nedeljno.
Vožnja traje šest dana i jedini je način da se stigne do ostrva, s obzirom na to da Tristan da Kunja nema aerodrom ili pistu.
Mali broj stanovnika, a prema poslednjim podacima ima ih oko 275, živi mirnim seoskim životom. Svi se poznaju i ne zaključavaju vrata svojih domova jer kriminal ne postoji.
Naselje Edinburg osnovao je 1816. godine narednik Vilijam Glas, nakon što je Velika Britanija anektirala teritoriju ostrva Tristan da Kunja.
Britanija je na ovom ostrvu i na nekoliko okolnih ostrva držala vojni garnizon, koji je tu ostao do kraja Drugog svetskog rata.
Mesto je dobilo ime po princu Alfredu, vojvodi od Edinburga, u čast njegove posete ostrvu 1867. godine.
Na ostrvu nema hotela, ali turisti nakon najave dobijaju smeštaj kod lokalnih porodica
Kako danas izgleda život na najudaljenijem i najizolovanijem ostrvu na svetu? Na ostrvu se nalazi mala luka, crkva, škola i pošta.
Imaju jedan put koji povezuje mesto sa poljima krompira. Automobila na ostrvu ima malo, skoro da se ne koriste, a ljude po potrebi prevozi minibus koji se zove „flajer za krompire”.
Glavna grana privrede je lov, uzgoj i izvoz rakova, poznatih kao tristanski jastog. Svaka od osamdesetak porodica ima zemlju koju obrađuje, uzgajaju se različiti usevi, najviše krompir.
Zanimljivo je da ostrvo ne uvozi hranu, već stanovnici jedu samo ono što je lokalno ulovljeno i uzgojeno.
Danas se sve više okreću turizmu, ali pod vrlo jasno definisanim pravilima. Naime, na ostrvu nema hotela, restorana niti turističke infrastrukture.
Oni koji žele da dođu moraju da se prijave ostrvskoj administraciji mesecima, a ponekad i godinu dana unapred. Zatim im daju odobrenje i pronađu smeštaj kod jedne od lokalnih porodica.
Sve opcije su navedene na zvaničnom sajtu, koji takođe uključuje adresu e-pošte koju treba unapred registrovati.
Najudaljenije mesto nema signala za mobilni, a internet je spor
Na ostrvu, ako uspete da stignete do njega po ovim strogim pravilima, krećete se peške jer je sve blizu i nema potrebe za prevozom.
Albatros bar je jedini kafić ili pab na ostrvu, ali ima veoma fleksibilno radno vreme i teško je verovati njegovim uslugama, pišu na internetu.
Zato se većina posetilaca hrani u kućama domaćina u kojima su boravili. Zaboravite na mobilne telefone na ostrvu!
Signala nema, ali u pošti postoji telefonska govornica. Postoji internet signal i moguće je koristiti internet na računaru, ali koristi satelitsku vezu i prenos podataka je veoma spor.
Dakle, odmor na ovom neobičnom ostrvu je zaista odmor od civilizacije, tehnologije i gužve koja nas okružuje.
