Ako ste nekad prolazili ulicom Marka Miljanova na novosadskom naselju Podbara i za trenutak zbog mirisa koji dopiru do vas pomislili da se nalazite u Đenovi ili nekom drugom italijanskom gradiću ne biste puno pogrešili. Šmek Mediterana na Podbaru je donela Sandra Popović.
Baš u toj ulici, iz koje “šestica” zavija prema Keju, smeštena je radionica “Nebesa” u kojoj Sandra proizvodi pesto soseve i domaći puter sa začinima i aromatičnim biljem.
Sa Sandrom se nalazim u kafiću “Betula”, još jednim njenim čedom, i započinjemo priču o ovoj maloj porodičnoj radionici nebeskih ukusa, gastronomiji, ugostiteljstvu, začinima, festivalima…
Majka i baka kao uzori
Ljubav prema kuvanju Sandra je nasledila od bake, produbila je kroz majku i sada je neguje kroz svoju porodicu i sopstvene specijalitete.
– Moja baka je bila neko u koga se ja i dan danas kunem kada je kulinarstvo u pitanju. Ona je za mene bila domaćica u pravom smislu te reči. Što se tiče njene kuhinje, ja bih to sve ponovo vratila – započinje priču za portal NooK Sandra i dodaje:
– E, a moja mama je bila šef kuhinje. Ona je radila u nekadašnjem restoranu “Zagreb”, kasnije “Atina”, u centru Novog Sada gde sam ja uz nju gledala sve one čuvene sendviče kako se mažu i pripremaju. I sad, kad si ti u takvom okruženju, stalno ti tu mirišu neka peciva, neki hlebovi… Ti se prosto zaraziš time. Makar je to bio slučaj sa mnom.
Nakon kraha firme “Varadin” koja je u to vreme držala “Zagreb” i druge restorane i ugostiteljske objekte, Sandrina mama odlazi da radi u Nemačku.
– I onda ja odlazim tamo na zimske i letnje raspuste. I opet sam sa njom u kuhinji. Dodajem tanjire, sečem, mešam… Ona je u tom periodu radila u restoranu kod jednog Hrvata. Pošto je bila željna znanja, a posao u tom restoranu je nije baš ispunjavao, odlazi u jedan mandarinski restoran, pa odatle u italijanski, da bi završila kod Francuza. Kroz sve te kuhinje ja prolazim zajedno sa njom svaki put kada dođem na raspust. Kako rastem, dobijam i ozbiljnija zaduženja. Pa sam vremenom sa dodavanja tanjira prešla na pravljenje salate, a posle i na druge poslove. I tako ta gastronomija samo kroz mene prođe.
Pasiju prema gastronomiji Sandra je prenela i na svoju porodicu i prijatelje. Kako sama priznaje, u svojoj ekipi koja broji oko 50 ljudi sa kojima se intenzivno druži, ona je uvek ta koja je zadužena za kulinarije.
– Kada odemo negde na more, tu je recimo nas 12-13, uvek sam ja ona što se pita šta ćemo za doručak, šta za ručak, a šta bi mogli za večeru. Ja imam million pomagača, ali nekako je moj zadatak da sve to idejno uklopim ili improvizujem u zavisnosti od situacije.
Od omiljenog doručka do brenda
Za trenutak se iz sadašnjosti ponovo selimo u prošlost. Interesuje me odakle potiče tolika ljubav prema puteru. I tu opet u priču upada baka, jedno selo na Fruškoj gori i jedna krava.
– Ja sam oduvek jela puter. Moja baka ga je sama pravila i ja sam joj pomagala. Dok je imala svoju kravu pravila je od njenog mleka, a kada je ostala bez nje kupovala je mleko i odvajala pavlaku. Pričala mi je da je ona to kod svoje mame radila u drvenoj bućkalici, ali pošto smo mi sad postale moderne žene imale smo mikser. Onda je taj mikser tako prskao i čuda pravio. Ali uživale smo u tome. Ona je volela da meni za doručak posluži puter, džem i šolju mleka ili čaja. I to su bili moji omiljeni doručci – priseća se naša sagovornica.
Vremenom u kuhinji prepoznaje da joj svinjska mast i puter najviše znače za dobijanje tačno onog ukusa koji želi. Čak ni maslinovo ulje, koje jeste zdravo i koje inače voli, nema taj efekat.
Puter je, kaže, onaj završni delić ili “višnja na parčetu torte”.
– Sa njim ili kreneš da kuvaš ili završiš. Znači, ili je prvi u tom tiganju ili je na kraju.
Putere sa začinima Sandra je prvo predstavila svojim prijateljima. Kada god bi neko od njih došao u goste ona bi im namazala puter na hleb i oni bi kao po pravilu “otpali”.
– Kako se ti toga setiš, pitaju me. A ja im kažem – kako se vi toga ne setite?
Prve porudžbine krenule iz druženja
– Sedimo negde i onda mi neko od prijatelja kaže: “Ajde, molim te napravi mi samo 100 ili 200 grama.” Meni to ništa nije bilo teško. Videla sam da se ljudima sviđa i počela sam polako sve to da zapisujem.
Nakon putera prvi proizvod koji je počeo da budi malo ozbiljniju znatiželju bio je pesto sa bosiljkom. To joj je, objašnjava Sandra, bilo malo čudno s obzirom na to da ga je već bilo na tržištu.
– Ja sam njega pravila ovde u kafiću iz razloga što sam ja tu nešto kuvala s njim i onda dođeš recimo ti i kažeš: “Daj mi dve tegle”. Za to se pročulo i kreću da me zovu na neka takmičenja u pripremanju hrane. I ja kažem sebi, hajde, kad su pesto i puteri nešto po čemu me ljudi već prepoznaju, ja ću to početi da pravim. U stvari, ja sam radila nešto što je zainteresovalo ljude i otvorio se prostor da se na tržište izbaci proizvod.
Početak u koroni
Veća potražnja, veća i organizacija, a veće i obaveze. Došlo je vreme za registrovanje firme.
– U redu je kad ti prodaješ fizičkim licima neku količinu proizvoda svakodnevno ili mesečno ili na festivalima. I ti si srećan i imaš neku gotovinu. Sve pet. Ali ti se onda na tim festivalima sretneš i sa pravnim licima. Njima je to interesantno, lepo spakovano, vide oni da tu ima nekih ljudi oko tvog štanda. Oni hoće tebe u radnji ili restoranu.
U trenutku kada se na nas obrušila korona, Sandra je odlučila da je proizvodnja pesta i putera nešto sa čime definitivno želi da se bavi, ali na ozbiljnijem nivou. Dok nas je sa televizije svakodnevno pozdravljao krizni štab i dok smo sa maskama na licima iz dana u dan brojali zaražane, Sandra je počela da kupuje frižidere, zamrzivače i svu ostalu opremu koja joj je bila potrebna.
– To mi je u neku ruku bilo dobro zbog dve stvari. Prvo, nisam razmišljala o koroni, glava mi je bila na drugom mestu. A drugo, možda sam malo i dobila na cenama jer je tada sve nešto stajalo. Ja sam za vreme pandemije tražila i odgovorajuću šifru delatnosti pošto dugo nisu znali gde da me smeste. Kad smo konačno to pronašli, sve je moglo da počne.
Oslonac u porodici
Sandra ističe da su joj dobri odnosi broj jedan u životu. Kako u kući, tako i na poslu. To joj donosi mir i daje joj mogućnost da se na najbolji način posveti onome što najviše voli da radi. Kuvanju.
Najveću podršku u svim svojim poduhvatima od samog početka ima od porodice, pogotovo starije ćerke Bojane. Ona sa njom radi i planira sva dešavanja. Trenutno je na porodiljskom i uživa u svojoj radosti.
“Nebesa” stižu u prodavnice i restorane
Posao je počeo da se razvija, pa sad proizvode “Nebesa” možete pronaći u četiri prodavnice u Novom Sadu i četiri u Beogradu, kao i u nekoliko restorana koji su napravili posebne mini menije sa Sandrinim proizvodima. U njima možete dobiti doručak sa “Nebesa” pestom, ili jaja pržena na puteru iz Sandrine radionice.
View this post on Instagram
– Izuzetno sam zadovoljna. Zadovoljna sam ako svaki mesec imam pet više proizvoda u ponudi. Jedna sam od onih skromnih i izuzetno strpljivih. Meriću 10 puta, razmisliću 100 puta. Ono što je dobro u mom proizvodu jeste da sam ja stvorila tržište koje ga želi. I sada se ta želja utemeljila u domove, kod mnogih ljudi. Postoji čak u Novom Sadu jedno društvo, nekih 20 muškaraca koji unazad pet, šest godina petkom prave stejk dan. Oni su četvrtkom uvek kod mene po svež puter. Naravno, ako im kažem da sam pravila novi ukus, oni će ga uvek bez razmišljanja probati. To je nešto što mi jako imponuje.
U Sandrinoj radionici dijapazon ukusa putera sa začinima je neverovatan i najradije bi ih isprobali sve. Otkud uopšte ideje za te silne ukuse i kombinacije?
– Jednostavno, probam. A drugo, neke sam davno probala i utvrdila sama da su komercijalno jako dobri. Ako bih neki morala da izdvojim to bi možda bio ukus klementina sa estragonom. Interesantno da taj puter mnogo bolje prolazi u gastronomiji nego komercijalno jer ga kuvari odmah prepoznaju. Estragon je jedan od francuskih najomiljenijih začina. A znamo da francuska kuhinja važi za najbolju na svetu.
Sa kvalitetom nema kompromisa
Mleko koje se koristi u puteru dolazi iz jedne vojvođanske mlekare i kvalitet je proveren na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu.
Sandra mi objašnjava da je izabrala baš tu mlekaru tako što je svojevremeno testirala šest uzoraka koje je dobila od različitih mlekara. Poražavajuće je da samo u jednom od njih nije bilo biljne masti.
Sa mlekarom čiji puter je bio čist mlečan uspostavila je saradnju i ona godinama uspešno traje.
Ističe da je jedan od razloga zašto je počela da se bavi proizvodnjom putera i neka vrsta revolta jer je dugo godina bio na lošem glasu.
View this post on Instagram
– On je nepravedno bio okarakterisan kao “narušivač” zdravlja i kao namirnica koja nije dobra za osobe sa kardiovaskularnim bolestima i slično… Prebacili su nas na ulje. Ulje jeste bolje za neke bolesti. Ako si dijabetičar ne možeš biti ni na masti ni na puteru, ali nepravedno je označen kao nešto loše. I moram reći da sam ja putere sa začinima krenula da radim pre sedam godina, tada niko nije radio takve putere u Srbiji. Postojao je samo jedan komercijalni puter koji se prodavao u Zagrebu. Samo kod njih i morao si da ides u Zagreb da ga kupis. Posle par godina se taj isti puter pojavio kod nas u pakovanju od 125 grama i on je recimo sklop nekih mediteranskih začina sa aromom belog luka. Vrlo sličan mom, ali oni imaju dva začina više, ja imam dva začina manje.
Začini, začini i začini
A ako bi te pitali da nam otkriješ tajnu dobrog pesta, da li bi je podelila sa nama?
– Tajna je u plivanju kroz kuhinje. Pesto sa bosiljkom je neka klasika koja postoji 60,70 godina unazad. On se pojavio 50-tih godina prošlog veka kada ga je proslavio Frenk Sinatra. On je iz tih krajeva i on je doneo pesto sa bosiljkom u SAD. Ne kažem ja da on ne bi isplivao bez njega, al on mu je dao tu neku veliku slavu.
I baš kao što je Sinatra u čuvenom hitu stvari “uradio na svoj način”, tako je i Sandra svoj pesto uradila na svoj način.
– Pesto sa sušenim paradajzom je nešto što postoji svuda. Ali ja sam se opet tu igrala sa začinima. Ja jako volim začine. I probaću sve. Ipak, najinteresantniji moj pesto je sušeni vrganj sa tartufima. Takav ne postoji u svetu. I tu sam dala sebi mašti na volju. Tako da, ako bih morala da sumiram u čemu je tajna, onda bi to bilo ovo: privrženost kuhinji, ljubav prema kuvanju i začini. Obožavam da kuvam. I to je izašlo iz toga. Zato što neko voli da kuva, ne zato što je neko hteo da napravi neki proizvod. On se desio.
Kako nastaje “Čalabrc fest”
Svoju strast prema kuvanju i druženju Sandra je spojila u “Čalabrc fest”. Festival dobre, domaće, autentične i zdrave hrane postoji već osam godina, a počeo je sasvim slučajno u bašti kafea “Betula”.
– To je bilo skroz spontano. Isto tako smo se okupili u kafiću, svako bi doneo nešto svoje i tako smo se družili i jeli, da bi mi onda neko rekao: “Pa što ti ne bi napravila neki festival?”.
Ideja prihvaćena, ali gde pronaći izlagače?
Tada naša sagovornica saznaje za grupu na Fejsbuku u kojoj domaćice iz Novog Sada svakodnevno kuvaju i nude svoje proizvode putem te društvene mreže.
– Jedna recimo izbaci na Fejsbuk: “Ja danas kuvam pasulj, kukuruz, pravim lenju pitu i sečem lubenicu. Imam 30 porcija ovog, 20 ovog i 15 ovog”. A ti, na primer, oćeš pasulj, nećeš kukuruz i hoćeš lenju pitu. Prijaviš se i kažeš meni to treba u 13 časova. Parkiraš se ispred njene kuće i ona ti to snese. Kad sam ja otkrila tu grupu, ja sam se oduševila. I krenem da obilazim te žene. Obiđem njih 20 u nedelju dana i od svake uzmem nešto. Kod jedne kupim lenju pitu, kod druge kukuruz, kod treće kuvani paradajz. I sve ih pozovem na “Čalabrc”. Od tih 20 dođe njih 10 i budu tu još neke moje poznanice. Ja onda uzmem i stavim 10 dolara na Fejsbuk reklamu i oglasim da se u “Betuli” održava “Čalabrc”. Nas je bilo tada 22 izlagača. I to je bio prvi “Čalabrc”.
Nakon što je festival dospeo na dobar glas i premašio kapacitete “Betule” usledila je selidba na novu lokaciju.
– Kad se napravila Svilara mene su iz Mesne zajednice pozvali da pređem kod njih. Da napravimo nešto u duhu stare Podbare. Ja kažem, može, ali da bude 11. septembar kada se obeležavaju Dani Podbare. Oni su to prihvatali i tu je “Čalabrc” bio dve godine, da bi se posle toga preselio u tržni centar BIG gde će se i ove godine održati 28. i 29. oktobra.
View this post on Instagram
Dan bez kuvanja je propast
Sandra kaže da nema dana u kom ona ne kuva. Cela porodica se hrani zdravo i zapravo u pravom smislu “živi” svoje proizvode. Nema konzervansa, nema aditiva, nema veštačkih boja.
– Ja ne znam kako se hrane ostali, ali moja neka bliža okolina i ono što vidim u trgovinama, vidim da se pomeramo ka nekoj boljoj, kvalitetnijoj, a možda i zdravijoj ishrani. Neka svest se pomerila. Za razliku od toga kako je bilo pre. Ja ne tvrdim da mi ne treba da jedemo mesne prerađevine, ako su one u nekim normalnim količinama i ako ih ne jedemo često. Ali definitivno se drugačije hranimo nego pre. Mi kao cela porodica vodimo računa o tome.
View this post on Instagram
Trenutno razmišlja o novim proizvodima i kombinacijama ukusa.
– Privlače me dešavanja gde se može kuvati i probati neka dobra hrana. Širim svoja znanja o začinima. Naučila sam da neki začini ne smeju da budu stariji od tri meseca, neki šest meseci, a neki samo do godinu dana. Mi u Srbiji imao desetorazredne začine. Ljudi u Beograd donose kvalitetne začine i tu ih nabavljam. Nekim mojim proizvodima ne nosi cenu puter, nego začini. Ne planiram da pređem samo na te najskuplje začine, jer bi to značilo višu cenu mojih proizvoda. Time bih sebe ugrozila. Eventualno možda da imam jedan takav proizvod ili da se podigne svest o pravom dobrom začinu i kako on treba da izgleda. Pa da ti znaš za šta si izdvojio novac.
I za kraj, Sandra nam je otkrila koji je njen moto kada je hrana u pitanju.
– Moj moto je kratak i jasan – nemoj da jedeš puno.
A za sve vas koji ste posle ove priče poželeli da probate neki od Sandrinih proizvoda sve dodatne informacije možete pronaći na Instagram profilu nebesa.pesto, a kao što smo već napisali možete je videti i na “Čalabrc festu” od 28. do 29. oktobra u TC BIG.
Javite utiske!
Zbog takvih priča, volim da podržim male biznise, a inače, od Sandrinih putera i pesta, boljih nema.