16.2 C
Novi Sad
20.04.2024.
NaslovnaMagazinZašto niko nikada nije pronašao tela 1.160 putnika sa Titanika?

Zašto niko nikada nije pronašao tela 1.160 putnika sa Titanika?

Tu davnu 1912. godinu svet će pamtiti po potonuću najvećeg putničkog broda do tada izgrađenog, zajedno sa oko 1.500 ljudi stradalih te aprilske noći na čuvenom Titaniku.

Ipak, do dana današnjeg ne zna se šta se tačno dogodilo sa telima oko 1.160 putnika i zašto nikada nisu pronađena.

Ovo je naročito zanimljivo ako se uzmu u obzir podaci da su istraživači i naučnici pronašli ljudske ostatke nakon mnogo starijih brodoloma, piše NIN.

Zašto to nije slučaj sa Titanikom?

Kameron: Nula ljudskih ostataka

Džejms Kameron, režiser filma Titanik iz 1997. godine rekao je 2012. godine za Njujork tajms da je proveo više vremena na brodu od samog kapetana, s obzirom da je 33 puta posetio i obilazio olupinu na dnu okena, i da je za sve to vreme „video nula ljudskih ostataka“.

– Videli smo odeću. Videli smo parove cipela, što bi snažno sugerisalo da je tamo u jednom trenutku bilo telo. Ali nikada nismo videli nikakve ljudske ostatke – naveo je Kameron onda.

Tela zarobljena u samoj olupini verovatno su nestala zahvaljujući podvodnom ekosistemu i ishrani pre svega riba, ali i drugih organizama poput škampa i bakterija.

Ipak, nejasno je šta se tačno dogodilo sa kostima.

– Problem sa kojim morate da se suočite je da na dubini ispod oko 3.000 stopa (914 metara) prolazite ispod onoga što se naziva dubina kompenzacije kalcijum karbonata – objasnio je istraživač morskih dubina Robert Balard za NPR .

– A voda u dubokom moru je nedovoljno zasićena kalcijum karbonatom, od čega su uglavnom, znate, kosti. Na primer, na Titaniku i na Bizmarku, ti brodovi su ispod kompenzacione dubine kalcijum karbonata, pa kada stvorenja pojedu svoje meso i otkriju kosti, one se rastvaraju – objasnio je Balard.

Profesor Džon Kasela, forenzičar sa Atlantskog tehnološkog univerziteta Sligo u Irskoj, istakao je da se kost brzo razgrađuje u slanoj vodi.

Slana voda i razgradnja kostiju

– Kost je napravljena od minerala zvanog hidroksiapatit, koji se sastoji prvenstveno od kalcijuma i fosfata, ali od mnogo drugih manjih molekula – rekao je on za MailOnline i objasnio da upravo voda pomaže da se ovaj mineral i drugi organski proteini koji su sastavni deo ljudskih kostiju rastvore i nestanu.

Profesor Kasela je rekao da bi mogle postojati ljudske kosti koje se i dalje nalaze u olupini čak i nakon 100 godina, ali da to zavisi od nivoa slane vode, njene zasićenosti i uticaja mikroorganizama.

– Možda je ostalo mnogo kostiju, ali su toliko raštrkane u i oko olupine i prekrivene muljem da bi ih bilo veoma teško identifikovati – rekao je on.

Profesorka Sju Blek forenzički antropolog i predsednica Sent Džons koledža na Univerzitetu u Oksfordu, rekla je da kosti “ne vole da budu pod vodom”, ali i da ih organizmi vide kao neki vid rezervoara kalcijuma koji svakako treba iskoristiti.

Kasela je rekao da čak i u hladnom okruženju sa malo kiseonika, kao što je dno okeana, razlaganje tela bi bilo usporeno, ali ne i zaustavljeno.

Neki teoretičari kažu i da su jedan od razloga nemogućnosti pronalaska kostiju zapravo prsluci za spasavanje koje je u trenutku katastrofe nosila posada, kao i deo putnika.

Iako nisu uspeli da spasu ljude održavajući ih na površini okeana, što im je bila primarna svrha, oluja koja je usledila nedugo nakon potonuća je možda zajedno sa morskim strujama odnela tela daleko od mesta potonuća broda.

Povezani tekstovi

POSTAVI KOMENTAR

Molimo, unesite Vaš komentar!
Molimo, unesite Vaše ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo.Molimo Vas da nas kontaktirate!

Pratite nas

417FanovaLajkuj
485PratilacaZaprati
275PratilacaZaprati

Poslednje objavljeno