Vedrana Rudan je neko ko otvoreno i bez imalo zadrške priča o aktuelnim temama. Jedna od najnovijih kolumna na njenoj stranici Rudan.nfo izazvala je zanimljive komentare, a mi vam je prenosimo u celosti:
Moj poljski prevodilac Gregor ispričao mi je fenomenalnu anegdotu. On i žena iznenada su dobili dve karte za pozorišnu predstavu koju su svakako želeli videti. Imali su malog sina, njihova teta čuvarica je srećom bila kod kuće. Zatražili su od nje da uskoči.
Rekla im je da može ali da neće jer pohađa kurs. “Kurs, kakav kurs?”, pitao je Gregor. Poljska je u to vreme ušla u Evropu. Kurs organizuje jedna evropska organizajica, svi koji ga polazimo moramo naučiti kako reći NE.
“Mogu čuvati malenoga ali neću” Gregor je bio u šoku, nisu otišli u pozorište. Ja sam tada prvi put skontala da je najveći izazov svakome od nas kako u životu bez oklevanja reći NE. Od moga razgovora s Gregorom prošlo je dvadesetak godina.
Doduše, nije lako otvoreno govoriti o izgubljenim bitkama. Kad smo već kod NE tu je reč najteže izgovoriti u pravcu mesa našeg mesa.
S jedne strane smo mi, umorni od života, neki od nas na odlasku, s druge strane su vampiri u punoj snazi.
Mi njih volimo, ili mislimo da ih volimo ili smo poverovali onima koji su nam rekli da je jedina neraskidiva veza ona između naših krvopija i nas.
A oni… Prijatelj je svoju kuću poklonio ćerki, bila je trudna, muž student, ona studentkinja u trideset i drugoj, ako ti neće pomoći otac, ko će?
Devojka se udala i uselila, moj prijatelj je uselio u podstanarski stan od trideset kvadrata, starcu u pedeset i devetoj malo treba, bivša žena živi u drugoj državi.
Prijatelj je srećan čovek. Sme čuvati unučicu, sme je voditi u vrtić, sme je voditi iz vrtića, sme s njom u svojoj garsonijeri provoditi svaki vikend jer njegova deca, sad već na pragu četrdesete, studiraju”, povremeno čak i nešto rade.
Kad prijatelj plati najam, režije i pasju hranu za svoju Lulu malo mu ostane za preživljavanje. To skriva od dece” tako da od svoje devedesetogodišnje majke posuđuje lovu da bi mogao hraniti unučicu.
Doduše, Lole će se morati odreći jer se stanari bune. Lola laje”, zidovi su tanki, prijatelj traži dobre ruke u koje će uvaliti svoju ljubimicu, nikako da ih nađe.
Svi njegovi vršnjaci koji imaju unučad traže dobre ruke za svoje ljubimce jer ne možeš hraniti i njih i unučad.
Prijateljica, zajendo smo išle u osmogodišnju školu, na pragu je sedamdeset i pete. Radi u Italiji. Srećom”, rekla mi je juče, zdravlje me služi, čuvam onog starca već dvadeset godina, ako umre deca će mi crknuti od gladi.” Njena deca su na pragu pedesete ali život je težak, život je skup, deca dece traže svoje.
Zato su nonu nagovorili da svoj stan iznajmi. Kad od Italijana dobije slobodan vikend spava na kauču kod dece u dnevnom boravku. Znam da im smetam ali mi to nikad nisu rekli.”
Komšinica je već tri tnedelje u domu. Dom je smrdljiva rupa, uski hodnici zakrčeni su kolicima u kojima sedi usrana starčad koja pojma nema gde je.
Šezdesetosmogodišnja suseda u punoj snazi spava u sobi s nepokretnom ženom koja urla čitavu noć. Svoju je kuću dala sinu, jadno pedesetogodišnje dete ne može sa troje dece biti podstanar.
Srećom, dogovorila se s vlasnikom doma pa svakog dana autobusom ide u grad i čisti stanove da bi mogla plaćati dom. Važno mi je da su oni na sigurnom i da ih niko ne može izbaciti iz kuće.”
Juče je kod mene bio unuk Krešo. Otvorio je frižider: “Nona, nema kole, ti znaš da ja pijem samo kolu!” Ko te jebe”, rekla sam ispunjena nežnošću i ljubavlju. Nona”, seo je na kauč i dignuo noge na fotelju, vi imate i kuću i vrt i mačke, a mi živimo u onoj rupi, vas ste dvoje, a nas ima…” Reci tati da se goni u kurac!”
Davno sam napisala da deci nakon smrti treba ostaviti dugove i pogrebne troškove. Niko me ne sluša. Ni ja samu sebe nisam slušala. U poslednje vreme gledam oko sebe i polako, nikad nije kasno, učim, učim, učim…
Izvor: Rudan.info
