Nikada te neću izdati sasvim, mada sam te izdavao i izdavaću te na svakom mestu. I kada sam te mrzeo, nisam mogao da te zaboravim.
Preklinjao sam te da te podnesem. Zvao sam te ali nisi dolazio.
Urlikao sam ali mi se nisi osmehnuo. Bio sam tužan a nisi me tešio. Plakao sam a nisi mi zasladio suze.
Pustinja si bio mojim molbama, grob mome glasu. Tišina si bio mojim mukama a pustinja mojim samoćama.
Ubijao sam u mislima prve trenutke života a zagrmeo tvoje početke. Htedoh otrov tvojih korena, htedoh da presuše voćke i presuše izvori.
Žudela je moja duša.
No zahvalna ti je moja duša za osmeh koji je videla samo ona, a niko drugi, zahvalna za susret koji niko nikad nije saznao, taj susret se ne zaboravlja već tajnom verom u tebi odjekuje u tišini, ozelenjava pustinju, zaslađuje suze i razvedrava samoće.
Zaklinjem se da nikada nećeš saznati za moju veliku izdaju. Zaklinjem se svim najsvetijim – tvojem osmehu, da se neću rastati od tebe.
Emil Sioran, Priručnik o strasti, izabrao i sa rumunskog preveo Petru Krdu, “Braničevo”, Požarevac, 2009.
Izvor: santamarijadellasalute.blogspot.com