U plavom nekoć mesecu septembru,
pod krošnjom šljive, tih dok beše dan
na rukama je drzah, ljubav dragu,
u zagrljaju čarobnom ko san.
A nad nama, na lepom nebu letnjem,
oblak je stajao.Ne mogu ni reć
belinom kakvom visoko je sjao
no čim ga spazih, on nestao je već.
Od onog dana mnogi meseci minu,
otploviše ko taj septembri svi
i mnoge šljive vec su posečene
a ti me pitaš šta s’ ljubavlju bi.
Pa reći ću ti jedno-ne sećam se više.
Njen obraz davno zaboravih plah,
no jedno pamtim ko da juče beše,
poljubac onaj sto tad joj ga dah.
Možda se ni njega ne bih sećao više
da s’ nama nije bio oblak taj.
O, još ga pamtim, još u meni diše,
taj beli oblak i taj veseli sjaj.
I šljive mozda još i dalje cvatu,
a njoj u krilu sedmo dete spi,
no onaj oblak tek za trenut zasja
i već ga vetar od očiju skri.