Tek sada smem da ga se sećam
posle tolikih tužnih godina i dana.
Čelo mu se sijalo kao da su misli od plamena,
dlanovi mirisali na lisku duvana;
išao je dignutog desnog ramena.
Zašto li je u osmehu imao nečeg detinjega?
Zašto li je žurio uvek kao da mu je zima
i kao da ide ispod kakvog stega?
Zašto mu je rame bilo dignuto
kao krilo heruvima?
Možda je kraj božanskog nekog saputnika
hitao, i hteo se dići do njegovog stasa;
možda je zato padala svetlost sa njegovog lika
i toplina iz njegovog glasa.
Ali tamni sad pomalo u života tami
njegov glas i osmeh i čelo puno sjaja,
samo u snu, kad smo opet srećni i mladi
i sa svojom dušom sami,
setim se jasno njegove reči, hoda i zagrljaja.
U snu mi se samo živo učini,
kad prođe ponoć i bude blizu zori,
kao da na nedoglednoj nekoj pučini
s nekim, koga ja ne znam, tiho zbori.
U snu samo njegov lik ugledam ceo kao i pre
dok smo živeli zajedno u ovom kraju,
i vidim ga kao da opet negde žurno gre
i kao da oči njegove nešto što ja ne znam znaju.
