Možda je bio vetar, koji sklizne
čujno, ko napadali sneg, sa grana,
a možda pomak plamena što lizne
ivicu lista jesenjeg platana,
il možda duh zalutao u sobu
kroz zaključana vrata praznoga stana,
il davno leto makne se u grobu-
a mozda je to bila ona Ana;
I zvuk i slika, malo asinhrono
na pozadini avgustovskog zlata;
glas iz daljine, kao sitno zvono,
zuji bumbar u časki sunovrata;
pokret tek uobličen, a već pline
ko kvarna svetlost, ko fatamorgana,
vidljiva pena na rubu praznine-
da, možda je to bila ona Ana;
Ana iz knjige koju vetar lista
u travi, pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista
udaljena iz plamenog mača;
Ana, knjeginja ograde balkona
nad jezerom, u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
brbljavoj prozi svoje rečenice-
Slučajnosti se u sećanje sležu
ko šećer na dno neoprane čase;
sitnice samo čine ravnotežu
tom ubrzanju prolaznosti naše
Mozda je bio vetar, mozda kiša
zaostala u sećanju platana;
možda je htela smrt da me presliša,
a mozda je to samo bila Ana.
Ivan B.Lalič
