Pesnik potvrđuje slobodu u pesništvu, kao što mačka potvrđuje u čitavom svom biću. Otuda ne može biti čudno što su oni tako često prijatelji. Pesnik stiče slobodu u reči; nikakva nužda ili prisila nisu dovoljne da je on iskrivi ili ošteti. Kada pesnik vlada rečju, čak i njegovo ćutanje govori.
Mačke se nikada ne povinuju naredbi. Ona dolazi dobrovoljno ili nikako. Ona ne dopušta da bude degradirana na cirkusku figuru kao pas, majmun ili svinja. U tom pogledu, naše kućne mačke čistije reprezentuju porodični tip nego lav ili tigar, čija dresura svakako ostaje hazard.
Od mačke se ne može napraviti čovečuljak, ne dopušta da joj se obuče frak. Ona se ne može ukrotiti, to protivreči dostojanstvu za koje poseduje smisao i do koga drži. Ona neće lajati ni gristi, već se sklanja s puta. Ako je pritešnjena i ne nalazi izlaz, boriće se do smrti.
Bodler je prijatelj mačaka. On ih je, kao i druge životinje, shvatio u svoj njihovoj dubini. Po tome se poznaje pesnik. On traga za nečim što je više od draži impresionističkih mrlja boja. Razume se da je poštovao i vino, kome je posvetio ciklus divnih pesama.
I u vinu je skrivena viša sloboda; ono poseduje posebnu, naročitu meru. Ono je poklon bogova i zahteva da se prema njemu ophodimo shodno njegovom rangu. Ono ne uspeva u zemljama magle i ne bi pristajalo razuzdanim pijankama. Pozornicu masovnog pijanstva, kakvu Dostojevski opisuje iz Londona i kakva još pre kratkog vremena uopšte nije bila retka na severu na dan isplate zarada, sreo sam u jednoj vinskoj zemlji, koliko se sećam, samo jednom – i to u Ženevi.
Slutim da bi Bodler, upitan za domovinu Gambrinusa, bez sumnje imenovao Belgiju, a teško da je znao da je taj Gambrinus, kome se pripisuje otkriće piva, bio jedan flamanski kralj.
Belgija je bila zemlja Bodlerovog protesta, utočište grube nekulture, teških konja, velikih pasa i piva. Pas je za njega bio biće kome je loše kada nanjuši fin miris, a ispunjeno je žudnjom kada se pred njega stave eksperimenti, koje bi možda i progutalo. On voli đubre (nečist); ime ,,džukac” potiče od tog zapažanja.
108.
Pivo se pretpostavlja u zemljama:
Gde čedno plavo žito je zrelo,
I bodljikavo čisto ječam je peko
Dok se još tako polako grelo. (Hebel)
U poređenju sa vinom, kod piva kvantitet igra veću ulogu. To potvrđuje već i način na koji se ono pije i opseg posuda u kojima se poslužuje. Kao izuzetak mogla bi važiti teška, gorka, tamna piva, koja nose kapu smeđe pene – u srebrnom peharu u kasno popodne i uz razgovor o brigama na kojima drugima zavidimo.
Pivo se ne pijucka. U jednu kriglu piva moglo bi da stane mnogo vinskih čaša. Kada pijemo, čak i ako to posmatramo kao mehanički akt, mora ostati skriven jedan poseban užitak – lumpadžije kojima je sve potaman, koji kao da su sišli sa Jordansovih slika, dok piju ostavljaju utisak kao da udišu tečnost. To nas vraća vremenima u kojima se još nije pilo pivo iz krigli, nego medovina iz rogova.
Postojanost u piću ubraja se u vrline bogova. Odin, najviši, pije uzdržljivo i to posebne sokove sa čarobnom snagom: pesničku medovinu. On je lukavstvom otima od kćeri diva Sutunga koja je čuva.
Tako postaje kralj pesnika, ali da bi pio iz vrela Mimira, koje daruje mudrost, ipak mora da žrvuje jedno oko. To čudesno vrelo na dalekom severu predstavlja suprotnost drvetu saznanja; uvek iznova i u raznovrsnim slikama mitovi i bajke opisuju cenu koja se zahteva za znanje.
Ono daruje silnu, ali ipak jednooko-kiklopsku moć. Ništa ne odvajamo od prirode bez sopstvenog gubitka
Iz: Droge i opijenost, preveo sa nemačkog Saša Radojčić, Gradac, Čačak, 2007., str. 159-160.
