U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvijek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje.
To je deo ljudske ličnosti, koji želi da se razvija do celovitosti. Međutim, čovek našeg vremena udaljen je od ove celovitosti kao nebo od zemlje.
U nejasnoj slutnji svog defekta, on se domogao vaspitavanja deteta i oduševljava se dečijom psihologijom na osnovu omiljene pretpostavke, da nešto u njegovom sopstvenom vaspitanju i dečijem razvoju mora da nije pošlo za rukom, nešto što se može iskoreniti do sledeće generacije.
Ova namera je, doduše, dostojna hvale, ali je osuđena na neuspeh, zbog psihološke činjenice da na detetu ne mogu korigovati nijednu grešku koju još uvijek i sam činim.
Deca, naravno, nisu toliko glupa kako mi mislimo. Ona i suviše dobro primećuju šta je pravo, a šta nije.
Andersenova bajka o kraljevoj novoj odeći sadrži besmrtnu istinu. Koliko roditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svoju decu poštede iskustava koja su sami morali da dožive u djetinjstvu.
A kada sam ih pitao:
– Ali, da li ste sigurni da ste sami prevazišli ove greške? – oni su bili potpuno ubeđeni u to da je kod njih ovo oštećenje odavno korigovano.
Međutim, u stvarnosti nije bilo tako.
Ukoliko su, kao deca, bili odgajani suviše strogo, utoliko su oni svoju decu kvarili neukusnom, neverovatnom tolerancijom, ako su njima u detinjstvu bila uporno skrivana izvesna životna područja, ova su sada sopstvenoj deci otkrivana isto tako mučno i prosvetiteljski.
Oni su, dakle, zapadali u drugu krajnost.
Sve što želimo da promenimo kod dece, trebalo bi, pre svega, možda pažljivo da proverimo: da to nije nešto što bi bilo bolje promijeniti u sebi, na primer, naš pedagoški entuzijazam.
Možda je on namenjen nama. Možda pogrešno procenjujemo pedagošku potrebu, jer bi nas mogla neprijatno podsjetiti na to da smo samo još na neki način deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitavanje.
Karl Gustav Jung
