17.8 C
Novi Sad
28.05.2024.
NaslovnaNooKErnesto Sabato: Šta spašava svet?

Ernesto Sabato: Šta spašava svet?

Nikakvo apstraktno razmišljanje, makar se bavilo ljudskim problemima, ne može da pruži utehu čoveku, ne može da ublaži tugu ni muku konkretnog stvorenja od krvi i mesa, stvorenja čije oči grozničavo gledaju (prema čemu ili prema kome?), stvorenja koje samo nada održava u životu.

Jer, srećom (mislio je), čovek nije sazdan samo od beznađa nego i od vere ili nade, ne samo od smrti nego i od želje za životom, ne samo od usamljenosti nego i od trenutaka zajedništva i ljubavi. Ukoliko bi zavladalo beznađe, svi bismo se prepustili smrti ili bismo se ubijali, a to se ipak ne dešava.

Po njegovom mišljenju, to pokazuje koliko je razum malo važan, jer nije razumno gajiti nadu u svetu u kome živimo. Naš razum, naš um nam neprekidno dokazuju da je ovaj svet užasan.

Stoga je razum poguban i vodi skepsi, cinizmu i konačno uništenju. Srećom, čovek gotovo nikada nije razumno biće i zbog toga se nada uvek iznova rađa na zgarištu i pepelištu.

A baš to ponovno rađanje nečeg besmislenog, u suštini duboko besmislenog i potpuno neosnovanog, dokaz je da čovek nije racionalno biće.

Tako se dešava da, tek što zemljotresi razore čitave oblasti Japana ili Čilea, tek što golema poplava unesreći na stotine hiljada Kineza u oblasti Jang-Ce, tek što bespoštedan i za većinu njegovih žrtava besmislen rat, poput onog Tridesetogodišnjeg u kome su žene i decu sakatili, mučili, ubijali i napastovali, a sela spaljivali i sravnjavali sa zemljom, oni preživeli (koji su i sami bili užasnuti i nemoćni svedoci tih elementarnih nepogoda ili nesreća koje su izazvali ljudi), ona ista stvorenja koja su u časovima očaja mislila da više nikada neće poželeti da žive, da više nikada neće stvarati svoje živote, čak i kada bi mogli i želeli, ti isti ljudi i te iste žene (a naročito žene, jer je žena sušti život i majka zemlja, ona koja nikada ne gubi poslednji tračak nade), dakle, ta ista lomna ljudska stvorenja već počinju (poput sumanutih ali odvažnih mrava) da iznova grade svoj mali svakodnevni svet.

Doduše mali, ali baš zato dirljiviji svet.

Svet ne spašavaju ideje, intelekt ni razum nego nešto sasvim drugo; one nerazumne čovekove nade, njegovo upinjanje da preživi, njegova želja da diše dokle god može, njegovo malo, tvrdoglavo i smešno svakodnevno junaštvo naspram zle kobi.

Ako je strepnja iskustvena spoznaja Ništavila, nešto kao ontološki dokaz Ništavila, zar nada ne bi mogla da bude dokaz Skrivenog Smisla Postojanja, nešto za šta se vredi boriti?

A pošto je nada jača od strepnje (jer je uvek pobeđuje, inače bismo svi dizali ruke na sebe), zar taj Skriveni Smisao ne bi mogao da bude instinskiji recimo od famoznog Ništavila?

Odlomak iz romana O junacima i grobovima, Ernesto Sabato
Prevela: Slavica Kojić

Izvor: Impuls

Povezani tekstovi

POSTAVI KOMENTAR

Molimo, unesite Vaš komentar!
Molimo, unesite Vaše ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo.Molimo Vas da nas kontaktirate!

Pratite nas

419FanovaLajkuj
479PratilacaZaprati
275PratilacaZaprati

Poslednje objavljeno