Selo Sagada na Filipinima krije neobičnu tradiciju koja mnogima može delovati bizarno.
Poslednjih godina radoznali putnici i turisti su počeli da posećuju Sagadu, pa se može reći da su se pokojnici pobrinuli da njihovi potomci i meštani dobiju preko potreban ekonomski podsticaj.
Tradicija stara više od dve hiljade godina
Na najvećem filipinskom ostrvu Luzon, u zabačenom selu Sagada, koje je udaljeno devet ili više sati vožnje od Manile (i to ako imate vremena), živi narod Igorot, čija je pogrebna tradicija toliko posebna da je postala turistička atrakcija.
U pogrebnom ritualu, za koji se veruje da je star više od dve hiljade godina, leševi pokojnika se ne sahranjuju, već vezuju ili kače za litice visoko iznad zemlje.
Takav pogrebni obred je jedinstven za Filipine. Međutim, takve prakse često se susreću kroz istoriju u delovima Kine i Indonezije.
I dok je drugde ova tradicija napuštena, ona i dalje živi u Sagadi, piše Pun kufer.
Iako je danas mnogo manje „visećih sahrana“ nego u prethodnim generacijama, Igoroti veruju da će se tradicija nastaviti.
Poslednjih godina radoznali putnici i turisti su počeli da posećuju Sagadu. Zbog toga se može reći da su se pokojnici pobrinuli da njihovi potomci i meštani dobiju preko potreban ekonomski podsticaj.
Pokojnik sam oblikuje kovčeg
Pogrebni običaj Igorot počinje i pre nego što osoba umre. Stariji ručno oblikuju svoj kovčeg od drvenih brvana i rezbare ga. Najčešće ispisuju svoje ime da se zna ko u njemu leži.
Ako je neko bolestan ili suviše slab da sam pripremi kovčeg, pomaže mu porodica.
Ranije su kovčezi bili kraći, dužine svega oko jedan metar, pa su se često kosti pokojnika morale lomiti da bi stali u tu premalu kutiju.
Ali, iako zvuči surovo, simbolika kratkih kovčega je bila da se „sve vraća na početak“, odnosno da se pokojnik vraća u položaj fetusa, u kojem je rođen.
Danas su viseći kovčezi obično veći. Dužine oko dva metra, ali su ostali elementi tradicije ostali nepromenjeni.
View this post on Instagram
Pre nego što se mrtvo telo stavi u kovčeg, ono se stavlja u drvenu „stolicu smrti“. Telo je vezano listovima ratana i vinove loze i pokriveno ćebetom.
Leš se puši da bi se odložilo njegovo raspadanje na nekoliko dana kako bi rođaci mogli da odaju počast.
Za to vreme klinovi koji će ga držati se zabijaju u liticu na mestu gde će biti okačen novi sanduk.
Raspadanje i pad sa “balkona”
Veruje se da što su mrtvi više postavljeni, veća je šansa da će njihovi duhovi dostići viši nivo u zagrobnom životu.
Do mnogih mesta gde su leševi teško je doći, ali možda je tako bolje. Iz poštovanja prema pokojnicima, ali i zbog bezbednosti.
Iako su neki od kovčega stari i preko sto godina, izgled groblja se stalno menja. Kako drveni kovčezi trunu i raspadaju se i konačno potpuno padaju sa svojih vrlih “balkona”.
