Selo Sagada na Filipinima krije neobiÄnu tradiciju koja mnogima moĹže delovati bizarno.
Poslednjih godina radoznali putnici i turisti su poÄeli da posecĚuju Sagadu, pa se moĹže recĚi da su se pokojnici pobrinuli da njihovi potomci i meĹĄtani dobiju preko potreban ekonomski podsticaj.
Tradicija stara viĹĄe od dve hiljade godina
Na najvecĚem filipinskom ostrvu Luzon, u zabaÄenom selu Sagada, koje je udaljeno devet ili viĹĄe sati voĹžnje od Manile (i to ako imate vremena), Ĺživi narod Igorot, Äija je pogrebna tradicija toliko posebna da je postala turistiÄka atrakcija.
U pogrebnom ritualu, za koji se veruje da je star viĹĄe od dve hiljade godina, leĹĄevi pokojnika se ne sahranjuju, vecĚ vezuju ili kaÄe za litice visoko iznad zemlje.
Takav pogrebni obred je jedinstven za Filipine. MeÄutim, takve prakse Äesto se susreÄu kroz istoriju u delovima Kine i Indonezije.
I dok je drugde ova tradicija napuĹĄtena, ona i dalje Ĺživi u Sagadi, piĹĄe Pun kufer.
Iako je danas mnogo manje âvisecĚih sahranaâ nego u prethodnim generacijama, Igoroti veruju da cĚe se tradicija nastaviti.
Poslednjih godina radoznali putnici i turisti su poÄeli da posecĚuju Sagadu. Zbog toga se moĹže recĚi da su se pokojnici pobrinuli da njihovi potomci i meĹĄtani dobiju preko potreban ekonomski podsticaj.
Pokojnik sam oblikuje kovÄeg
Pogrebni obiÄaj Igorot poÄinje i pre nego ĹĄto osoba umre. Stariji ruÄno oblikuju svoj kovÄeg od drvenih brvana i rezbare ga. NajÄeĹĄcĚe ispisuju svoje ime da se zna ko u njemu leĹži.
Ako je neko bolestan ili suviĹĄe slab da sam pripremi kovÄeg, pomaĹže mu porodica.
Ranije su kovÄezi bili kracĚi, duĹžine svega oko jedan metar, pa su se Äesto kosti pokojnika morale lomiti da bi stali u tu premalu kutiju.
Ali, iako zvuÄi surovo, simbolika kratkih kovÄega je bila da se âsve vracĚa na poÄetakâ, odnosno da se pokojnik vracĚa u poloĹžaj fetusa, u kojem je roÄen.
Danas su visecĚi kovÄezi obiÄno vecĚi. DuĹžine oko dva metra, ali su ostali elementi tradicije ostali nepromenjeni.
View this post on Instagram
Pre nego ĹĄto se mrtvo telo stavi u kovÄeg, ono se stavlja u drvenu âstolicu smrtiâ. Telo je vezano listovima ratana i vinove loze i pokriveno cĚebetom.
LeĹĄ se puĹĄi da bi se odloĹžilo njegovo raspadanje na nekoliko dana kako bi roÄaci mogli da odaju poÄast.
Za to vreme klinovi koji cĚe ga drĹžati se zabijaju u liticu na mestu gde cĚe biti okaÄen novi sanduk.
Raspadanje i pad sa “balkona”
Veruje se da ĹĄto su mrtvi viĹĄe postavljeni, vecĚa je ĹĄansa da cĚe njihovi duhovi dosticĚi viĹĄi nivo u zagrobnom Ĺživotu.
Do mnogih mesta gde su leĹĄevi teĹĄko je docĚi, ali moĹžda je tako bolje. Iz poĹĄtovanja prema pokojnicima, ali i zbog bezbednosti.
Iako su neki od kovÄega stari i preko sto godina, izgled groblja se stalno menja. Kako drveni kovÄezi trunu i raspadaju se i konaÄno potpuno padaju sa svojih vrlih “balkona”.
