17.3 C
Novi Sad
26.05.2024.
NaslovnaVestiDruštvoDuhoklonuće kao najlepša nova srpska reč i najtužnija srpska istina

Duhoklonuće kao najlepša nova srpska reč i najtužnija srpska istina

“Duhoklonuće je reč koja je pobedila na takmičenju za najlepšu novu srpsku reč koje je organizovao sajt “Mala biblioteka” iz Londona. Reč duhoklonuće je zamena za tuđicu depresija”.

Ovako počinje vest o izboru nove najlepše srpske reči koju su juče brojni mediji preneli. Negde između sukoba Izraela i Hamasa, najave utakmice fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore, dnevno političkih trabunjanja i novih pikanterija iz veze glumca Lazara Ristovskog i njegove 39 godina mlađe izabranice, ugurala se i vest o novoj srpskoj reči – duhoklonuće.

“Rak duše”

Na prvo čitanje, pomislih: “Fenomenalno, bolju nisu mogli izabrati”.

Ne zato što sam neki ubeđeni pesimista i nihilista, ok možda jesam pomalo, nego zato što mi se “nova najlepša srpska reč” učinila kao savršen opis trenutnog stanja u kom se kao narod nalazimo.

U ovom tekstu ne bih da govorim o zameni reči depresija sa rečju duhoklonuće. Smatram da je depresija mentalni poremećaj koji ima svoju šifru i ne vidim nijedan valjan razlog da je reč duhoklonuće menja, niti mislim da za tim ima potrebe.

Ali zadržao bih se na ovom, za mene simboličkom značenju novizabrane reči, pogotovo kada se sagleda trenutak u kom se pojavljuje u zemlji Srbiji.

U Srbiji koja će ovu godinu zauvek pamtiti po dva masovna ubistva, od kojih je jedno počinjeno usred osnovne škole.

U Srbiji u kojoj se već decenijama opskurni likovi sumnjivih biografija i još sumnjivije pojave poturaju kao idoli mladima. U zemlji u kojoj su svi pravi autoriteti odavno izgubljeni, a jedino božanstvo kom se klanjamo postaje evro, dinar ili dolar.

Duhoklonuće je nova reč u zemlji koja neguje i revnosno zaliva sve oblike devijantnog ponašanja predstavljajući ih kao sasvim normalne.

Došli smo do trenutka u kom je kriminal postao društveno prihvatljiv. Isto kao i lopovluk, bahatost, nevaspitanje, mimikrija, laž, poltronstvo… Nastavite niz sami.

Istovremeno, sve ono ka čemu bismo morali da težimo i što bi u normalnim okolnostima trebalo da predstavlja najveće ljudske vrline poput časti, poštenja, kritičkog razmišljanja, požrtvovanja, brige o drugima, postaje nepoželjno. Pa čak i do te mere prokazano, da i ako se slučajno usudite da postupate u skladu sa ovim načelima, vrlo lako možete steći jednu od omiljenih etiketa novog doba – etiketu “budale”.

Duhoklonuće Srba kao naroda počelo je odavno, ali nekako mi se čini da u poslednje vreme posebno dobija na intenzitetu.

Taman kad pomislim da ne postoji više dno koje možemo da dotaknemo, nekim volšebnim načinom demanti stiže ekspresno i udara u glavu svom svojom snagom. Tek da me podseti da postoje još neslućeni ponori do kojih možemo stići.

U razgovoru sa ljudima koje svakodnevno susrećem primećujem da stanje “duhoklonulosti” poprima pandemijske oblike. Od mladih do starih, kod svih podjednako osetim neku vrstu težine i umora od suočavanja sa stvarnosti u kojoj živimo.

Svojevremno je Brana Crnčević na vest o smrti Borislava Mihajlovića Mihiza napisao: “Nemaš se više ni protiv koga ni za koga boriti. Svi su na sve pristali, a to je nepodnošljivo. Rak duše, to je naša boljka.”

I zaista, često me sustigne ta misao da svi jesu na sve pristali i da neizlečivo bolujemo od raka duše.

Ali zašto onda ovo pišem?

Ne da bih naricao nad našom tužnom sudbinom i ispisao još jedan lament nad Srbijom u kom ću navesti sve loše stvari koje nas okružuju, a koje i svi već sami znate. Ne pišem ni da bih širio defetizam, iako možda izgleda tako.

Ovo pišem da bih vas podstakao da ne odustajete uprkos svemu. I da se borite. Jer verujem da i dalje ima razloga za borbu.

Samo kroz upornu borbu i nepristajanje da budemo deo ovog duhovnog gliba u koji smo upali možemo odagnati sive oblake apatije nad našim glavama.

Kako to uraditi?

Neučestvovanje u laži

Potrebni su nam pozitivni primeri. A svako od nas može da bude primer duhovnog preporoda koji nam je tako očajnički potreban. Krenimo od sebe. Svoje kuće, ulice i grada.

Budimo lučonoše promene. I kad ti primeri više ne budu samo izolovani incidenti, nego s vremenom postanu ideal ka kom se teži, možemo se nadati boljim danima.

Sada ćete reći, nije to baš tako lako. Nije, i niko nije rekao da će biti lako. Ali vredi pokušati.

Potrebna nam je iskrenost i snaga i volja da se suprostavimo svim malignim uticajima koji nas okružuju.

Hajde da ne ćutimo više na bezobrazluk i lopovluk. Hajde da kažemo da je “car go” kada je stvarno go. Nemojte se sramiti da budete vi ti koji će reći da nešto nije u redu kada evidentno nije u redu. Jer dok smo se mi sramili oni koji srama nemaju zauzeli su pozicije moći i odatle povlače konce naših života.

Hajde da ne podržavamo više laži, kao što je od nas tražio veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin.

– Spoznavši gde je granica laži (svako je još različito vidi) – da uzmaknemo od te gangrenske granice! Da ne prilepljujemo mrtve koščice i krljušti Ideologiji, da ne krpimo trule dronjke – i bićemo zapanjeni kako će brzo i bespomoćno laž otpasti, i ono što treba da je golo – to će se pred svetom pojaviti golo.

Dakle, zbog naše bojažljivosti neka svako izabere: da li će ostati svestan sluga laži (o, dabome, ne iz sklonosti, nego da prehrani porodicu, da vaspita decu u duhu laži!), ili mu je već vreme da to strese i ostane častan čovek, dostojan poštovanja i dece svoje i savremenika. I od ovog dana on:

– ubuduće neće napisati, neće potpisati, neće odštampati ma na koji način niti jednu frazu koja po njegovom mišljenju izvrće istinu;

– takvu frazu ni u ličnom razgovoru, ni mnogoljudno neće izreći ni u svoje ime, ni sa ceduljice, ni u ulozi agitatora, učitelja, vaspitača, ni u pozorišnoj ulozi;

– slikarski, vajarski, fotografski, tehnički, muzički neće prikazati, neće propratiti, neće preneti niti jednu lažnu misao, niti jedno izvrtanje istine, koje uoči;

– neće navesti ni usmeno ni pismeno niti jedan „rukovodeći“ citat da bi ugodio, za svaki slučaj, radi uspeha svog rada, ako citiranu misao u potpunosti ne deli ili ako ona upravo tu ne spada;

– neće se privoleti da ode na demonstraciju ili miting, ako je to protiv njegove želje i volje; neće uzeti u ruke, neće podići transparent, parolu koju u potpunosti ne deli;

– neće podići ruku da glasa za predlog sa kojim iskreno ne saoseća, neće glasati ni javno ni tajno za onoga koga smatra nedostojnim ili sumnjivim;

– neće dati da ga uteraju na sastanak gde se očekuje prinudno, izopačeno razmatranje pitanja;

– smesta će napustiti sednicu, sastanak, predavanje, predstavu, prikazivanje filma, čim od govornika čuje laž, ideološku koještariju ili bestidnu propagandu;

– neće se pretplatiti niti će u prodaji kupiti one novine ili časopis gde se informacije izvrću, najbitnije činjenice skrivaju.

Naravno da nismo pobrojali sva moguća i neophodna izbegavanja laži. Ali onaj ko počne da se čisti – očišćenim pogledom će lako razaznati i druge slučajeve.

Da, u prvo vreme će ispasti grbavo. Neko će privremeno ostati bez posla. Mladima koji žele da žive pošteno, to će u početku otežati njihov mlad život: pa i gradivo koje odgovaraju nabijeno je lažima, treba odabirati.

Ali ni za koga ko hoće da bude pošten, tu nema izvlačenja: nijednog dana niko od nas čak ni u najmanje opasnim tehničkim naukama neće izbeći makar jedan od navedenih koraka – prema istini ili prema laži; prema duhovnoj nezavisnosti ili duhovnom ulagivanju.

I onaj kome uzmanjka smelosti čak i za odbranu sopstvene duše – neka se ne ponosi svojim naprednim pogledima, neka se ne razmeće time što je akademik ili narodni umetnik, zaslužni poslenik ili general – nego nek kaže sebi: marva sam i kukavica, samo da mi je sito i toplo – napisao je Solženjicin.

Zar ovo već nije dovoljno da nas preusmeri sa puta duhoklonuća na kojem već toliko dugo tumaramo? Samo odbijanje na učestvovanje u laži.

“Ćuti, može i gore”

Hajde da radimo na sebi u svakom mogućem smislu. Duhovnom, intelektualnom, fizičkom. Testirajte svoje mogućnosti, vežbajte svoj um i telo. Pomerajte ih do krajnjih granica. Otvorite svoja srca za ljude pored sebe. Pokažite malo više empatije. Pružite ruku podrške onima kojima je pomoć potrebna. Ne skrećite pogled od problema koji nisu samo vaši.

Prestanimo više da zabijamo glavu u pesak kao nojevi i da dopuštamo da nam gori od nas kroje sudbinu dok nas ubeđuju da sve u šta smo verovali sad više puj, pike, ne važi.

Makar na taj način pokušajmo da vratimo sve one davno izgubljene vrednosti zbog kojih vredi živeti. Ali i umreti, ako zatreba.

Dugujemo to sebi. Dugujemo to i onima koji su bili tu pre nas i koji su dali svoje živote da bi mi danas živeli u slobodi. A pogotovo dugujemo onima koji ostaju posle nas i koji će tek doći.

Naš zadatak i obaveza je da im ostavimo neko bolje društvo i neki bolji sistem vrednosti.

I zato hajde da zauvek izbrišemo iz našeg jezika onu čuvenu rečenicu koju su nam naši roditelji nesvesno, i ne iz loše namere, ali pogrešno usadili: “Ćuti, može i gore”.

Jer može i bolje. Samo nam to niko nije rekao.

I zato vas molim. Nemojte klonuti duhom.

I zato vas posebno molim, ako prepoznate simptome depresije kod sebe, potražite pomoć. Jer i to je dokaz da niste klonuli. I da ne pristajete na predaju.

Povezani tekstovi

POSTAVI KOMENTAR

Molimo, unesite Vaš komentar!
Molimo, unesite Vaše ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo.Molimo Vas da nas kontaktirate!

Pratite nas

419FanovaLajkuj
479PratilacaZaprati
275PratilacaZaprati

Poslednje objavljeno