Kako je za RTS sin Dragan i dalje važniji od masakra u OŠ “Vladislav Ribnikar”

Prošlo je više od pet meseci od nezapamćene tragedije koja je pogodila Srbiju kada je K.K. (13) u beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” 3. maja ubio 9 učenika, svojih školskih drugara, i radnika obezbeđenja.

Od tada do danas nagledali smo se i naslušali svega i svačega. Ulgavnom malo toga pametnog i smislenog.

Prednjačili su tabloidni tekstovi na portalima i novinama u kojima su se otkrivali detalji iz života maloletnog ubice, njegovi hobiji i navike, priče o njegovim roditeljima, zapleni imovine i slično.

Herostrat našeg doba

Umesto da kao u priči o Herostratu koji je zapalio Artemidin hram, njegova kazna, između ostalog, bude ta da što pre bude zaboravljen i da se njegovo ime ne spominje, mi smo uradili sve suprotno.

Mediji su se utrkivali da saznaju makar i najmanju pikanteriju o ubici i da je iznesu pred naciju i tako zadovolje perverzne sklonosti svojih čitalaca, a sebi naravno kroz klikove donesu zaradu.

Jer, šta se bolje danas prodaje od smrti i tragedije? Posebno tuđe.

Situacija je došla čak do toga da su dečaka koji je na svirep način oduzeo 10 života počeli da glorifikuju po društvenim mrežama.

Pričalo se i o žrtvama, ali čini se manje. I nedovoljno.

Prenošena su pisma i apeli roditelja ubijene dece, njihove poruke deci za rođendane koje više nikada neće proslaviti zajedno, a svi dobro pamtimo gostovanje Slobodana Negića, oca ubijene Sofije Negić, u emisiji “Utisak nedelje” koje je mnogima nateralo suze na oči.

Ali ništa više od toga.

Teatar apsurda

U međuvremenu, dok smo još svi u stanju šoka i neverice od događaja u “Ribnikaru”, stigao je i septembar i došlo je vreme za početak nove školske godine.

Teatar apsurda u Srbiji se nastavio, pa tako OŠ “Vladislav Ribnikar” mesec dana od početka školske godine i dalje nema direktora jer je v.d. direktorka Anđela Petrović podnela ostavku 28. septembra.

U razgovoru za medije Petrović je pojasnila da joj je ponestalo snage za dalje vođenje škole.

– Prethodna tri meseca sam se istinski trudila da maksimalno profesionalno obavljam svoj posao, nesebično se dajući i angažujući da rešim sva važna pitanja vezana za školu. Za dalje nemam snage – jasna je Petrović.

Danas se pojavila vest da će od sutra Petrović zameniti profesorka Olga Mitrović koja vodi četvrti razred OŠ “Vladislav Ribnikar”.

Osim toga još nije odlučeno šta će biti sa školom i kako će izgledati nastava u njoj, ali i u drugim školama u Srbiji jer je zločin u “Ribnikaru” ostavio posledice na sve učenike. I ne samo njih.

Spominju se neka psihološka podrška za decu, ali i dalje niko ne zna na šta se tačno misli i kako će to izgledati u praksi.

Tokom leta je bilo i razmirica između porodica žrtava i Saveta roditelja, pre svega oko toga koliki deo škole treba da postane najavljeno memorijalno obeležje.

– Potpuno nam je neprihvatljivo da više od polovine školskog prostora bude odstranjeno i pripojeno tom centru – naveo je Savet roditelja u pismu predsedniku i premijerki Srbije.

Na to su reagovale porodice žrtava masakra, ocenjujući da je dopis “uvredljiv i bolan”.

U apelu od 18. avgusta oni su naveli da “deo škole u kojoj su stariji razredi pohađali nastavu do 3. maja, a njihov Dragan ih upravo tu čuvao, treba da bude memorijalni centar koji osvetljava budućnost i sve one vrline i vrednosti koje su ovom društvu najpotrebnije da izađe iz mraka i bolesti u kojima se našlo.”

– Blago onom kome je najveći problem što je ostao bez pola škole – poručuli su roditelji ubijene dece.

Lekcija iz komšiluka

I dok mi, po starom dobrom srpskom običaju, mesecima vodimo rasprave, zabijamo glavu u pesak i tražimo krivce, a krivi smo svi, naše komšije rade na edukaciji i pokušaju prevencije sličnih tragedija.

Tako je nedavno u Hrvatskoj na HRT emitovana emisija o roditeljima ubijene devojčice Ane Božović, jedne od žrtava iz “Ribnikara”.

Oni su po prvi put progovorili o tragediji koju su doživeli, poslednjem danu provedenom sa ćerkom, ali i o tome kako danas izgleda njihov život.

Pričali su o tome kakva je Ana bila i kakav su odnos imali sa ćerkom.

@hrvatska_radiotelevizija

Pogledajte nezapamćeno svjedočanstvo majke učenice koja je proživjela veliku tragediju u gradskoj osnovnoj školi kada je trinaestogodišnjak hicima iz očeva oružja usmrtio devetero učenika i čovjeka iz osiguranja, te teško ranio nastavnicu i još petero učenika. 😢 #Labirint #hrvatskaradiotelevizija #beograd #tragedija #svjedocanstvo #fyp #zavas

♬ original sound – HRT – HRT

Emisija je snimljena da bi se iz nje nešto naučilo i razumelo. Ako uopšte u ovom slučaju mesta za razum ima. Snimljena je da bi posle nje svako od nas stavio prst na čelo i zapitao se – gde smo pogrešili i šta možemo da uradimo da se tako nešto više nikad ne ponovi.

Nova epizoda posvećena istoj temi zakazana je za 9. oktobar.

Nemam ništa protiv toga što je HRT prvi snimio takvu emisiju, naprotiv, odajem im priznanje na tome, ali pitam se gde je RTS u ovih pet meseci da napravi nešto slično?

Ovo nije dovoljno važna tema za Javni servis koji se finansira novcem građana?

Takva tragedija ne zaslužuje jednu ozbiljnu emisiju, ako već ne serijal, u kojem ćemo makar pokušati da dobijemo odgovore ne neka od pitanja koja nas muče svih ovih meseci?

Pitanja bez odgovora

Sećam se onog stanja paralize kad se pojavila vest o pucnjavi i onih mučnih dana koji su usledili nakon toga.

Imao sam osećaj da nam je kolektivno kao narodu potrebna grupna psihoterapija da bi se oporavili od te, a nakon toga i od ništa manje užasne tragedije u Mladenovcu.

I želeo sam da mi neko pomogne i da mi kaže kako treba da se ponašam i šta da radim u tom trenutku.

Kako pronaći pravu meru da učestvujemo u tuzi roditelja, da znaju da smo tu, a da istovremeno ne narušimo njihov mir. Kako im pomoći, ako pomoći ima. Ako ne, kako im olakšati bol.

Kako da na dostojanstven način sačuvamo sećanje na nevinu decu i sve ono što ih je krasilo, ističući u prvi plan njihove živote, a ne smrt.

Kako na pravi način razgovarati sa današnjom omladinom na tu temu.

To su samo neka od pitanja koja su mi prolazila kroz glavu.

Smatrao sam, a i dalje tako mislim, da je obaveza Javnog servisa da pokrene tu temu.

Ali ne.

Selo gori a baba se češlja – ali bukvalno

U zamenu za to RTS nas je počastio novom dozom “Porodičnog blaga”, povampirenim “drugom” Markom, sinom Draganom i ostalom ekipom iz Petlovca.

Kao da se sistematski radi na tome da se sve što pre zaboravi, ili gurne pod tepih.

Makar do trenutka kada nekom ne bude zatrebalo da se tragedijom posluži zarad dobijanja jeftinih političkih poena.

Možda već pred najavljene izbore. Tad je uvek dobro odigrati na kartu emocija i brige za one koji su izgubili sve.

Do tad, zavarićemo neki ulaz u školi, ili ćemo zatvoriti jednu učionicu ili pola škole, nije ni važno. Odradićemo to onako kao što i sve radimo. Stihijski i bez plana.

I pustićemo neku od starih dobrih repriza zavaljeni u svoje kauče. Selo gori, a baba se češlja nikada nije zvučalo istinitije nego sada.

Pročitah u jednom tekstu izjavu Aleksandra Baucala, profesora Filozofskog fakulteta, koji je rekao da „ono što se bude dešavalo sa Ribnikarom biće ogledalo našeg društva”.

Nisam siguran da danas, pet meseci kasnije, možemo da se pogledamo u to ogledalo.