Prošlo je više od pola godine otkako je Nemanja Vidić povukao kandidaturu za mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Mnogi zaljubljenici u najvažniju sporednu stvar na svetu ostali su razočarani ovim potezom nekadašnjeg štopera Crvene zvezde i Mančester Junajteda, shvativši da sa povlačenjem Vidića odlazi i još jedna šansa da se stvari u srpskom fudbalu konačno dovedu u red.
Persona non grata
Umesto Vidića, na čelo Saveza je došao Dragan Džajić.
Legendarni Džaja, naprasno je odlučio da se vrati u fudbal iz udobnosti penzionerskih dana i da bude protivkandidat igraču kom je svojevremeno bio predsednik u Crvenoj zvezdi.
Međutim, ono što je mnogima postalo jasno jeste da će Džajićeva uloga u celoj priči biti protokolarna, dok svi kao “vladara iz senke” zapravo vide bivšeg ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića.
Nedimović je i prvobitno figurirao za mesto predsednika, ali se nakon lavine negativnih komentara u javnosti došlo do kompromisnog rešenja.
Po principu: kandidovaće se Džajić jer, “ko sme na crtu legendi srpskog i jugoslovenskog fudbala”, a u stvarnosti će prvi čovek Saveza bitii Branislav Nedimović.
Tako je i bilo.
Džajić je postao predsednik nakon što je Vidić povukao kandidaturu, a sa Džajom je u Savez kao potpredsednik ušetao i Branislav Nedimović sa svim ingerencijama da vodi Savez kada Džajić nije u mogućnosti.
I kao što to obično biva u našoj zemlji, vrlo brzo je cela fama oko izbora za mesto predsednika FSS zaboravljena i život je nastavio da ide svojim uobičajenim tokom.
U međuvremenu se i reprezentacija Srbije plasirala na Evropsko prvenstvo 2024. u Nemačkoj. I dok je selektor Dragan Stojković Piksi sa šeretskim osmehom pričao o velikom danu za srpski fudbal, malo je bilo onih koji su bili oduševljeni načinom na koji smo izborili vizu za Nemačku, a još manje onih koji veruju da tamo možemo konačno da napravimo rezultat vredan pomena.
Razloge za to pre svega treba tražiti u činjenici da smo u prilično lakoj grupi zauzeli drugo mesto, lošoj igri kroz cele kvalifikacije, kao i činjenici da i dalje ne uspevamo da stvorimo kult reprezentacije.
Od marta nije bilo ni Nemanje Vidića u medijima. Sve do 30. novembra kada se oglasio intervjuom za nedeljnik NIN i ponovo ustalasao duhove u Srbiji, ali nas i podsetio na sve anomalije koje su nam, nekim čudom, postale apsolutno prihvatljive, pa ih niko više ni ne percipira kao nešto loše i pogubno.
Šta je rekao Nemanja Vidić?
U pomenutom intervjuu Nemanja Vidić se, između ostalog, zapitao da li i on mora prvo da ide u zatvor da bi dobio funkciju u srpskom fudbalu, aludirajući na činjenicu da su i Dragan Džajić i predsednik fudbalskog kluba Crvena zvezda Zvezdan Terzić, koji je bio jedan od protivnika dolaska Vidića na čelo Saveza, deo života proveli iza rešetaka, a obavljaju dve tako važne funkcije.
– Terzić je bio u bekstvu tri godine. Potom se vratio, bio u istražnom zatvoru, mesecima. I onda izlazi iz zatvora i postaje – direktor Zvezde. Optužen je za malverzacija u OFK Beogradu, sa transferima fudbalera, da je krao OFK Beograd. Znamo šta se dešavalo posle, taj klub je skoro ugašen. Otišao u najniži rang. I to je zaboravljeno. A Terzić je tokom sudskog postupka, koji je trajao duže od 10 godina, bio generalni direktor Zvezde! Za neke transfere je oslobođen, a neke druge optužbe su zastarele. Da li je on izigrao sistem ili je sistem izigrao nas? I kako to da Dragan Džajić, koji je bio u zatvoru i priznao da se bavio malverzacijama, i Zvezdan Terzić, koji nije dokazao nevinost, već su procesi protiv njega zastareli, vode dve najveće organizacije u srpskom fudbalu – FSS i Zvezdu. To je pitanje koje bi svi trebalo da postavljamo.
Podseća Vidić da se Terzić čak i hvalio svojim robijaškim danima govoreći da bi “svakog muškarca poslao u zatvor na 30 dana”, kao i da je u zatvoru upoznao “mnogo kvalitetnih ljudi”.
– Ja nemam problem da Terzić tako vaspitava svoju decu. Ali on te poruke šalje i mojoj, našoj deci. Da je u redu da idete u zatvor, da je to put da ojačate i dođete do uspeha… Ja mislim da to nije u redu i da bi trebalo da razmislimo kakvu poruku šaljemo i kakav sistem vrednosti ostavljamo novim generacijama. Terzić ima izuzetno dobar status u društvu, vozi dobar automobil, ima skup sat, putuje, kreće se u „visokom“ društvu. I kako će sad bilo koji mladi momak da posluša oca i da krene da radi od 9 do 17 sati, muči se, bude pošten… Sve više dece hoće da budu Zvezdan Terzić. Da li to hoćemo da ostavimo našem društvu? – pita se Nemanja Vidić.
Nije jasno nekadašnjem asu Mančester Junajteda i reprezentacije Srbije otkud Džajiću želja da se kandiduje baš u trenutku kada je on objavio svoju kandidaturu, a slična ideja mu nije pala na pamet svih prethodnih godina kada je na čelu Saveza bio Slaviša Kokeza.
– Džajić je, ako se sećate, bio optužen da je krao Crvenu zvezdu. Bio je mesecima u istražnom zatvoru, a sudski proces je trajao četiri godine. Četiri godine nije uspeo da dokaže da je nevin i onda ga je pre 11 godina tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić abolirao. Džajić je prihvatio aboliciju i time priznao da je krao Zvezdu, odnosno učestvovao u malverzacijama. Džajić duži period nije bio na vodećim funkcijama, a onda se kandidovao protiv mene?! Zašto se nije kandidovao kad je predsednik FSS bio Kokeza? Tada je bio mnogo mlađi, vitalniji. A kandidovao se u 79. godini. I to je važna poruka, ne za mene, već za generaciju koja dolazi, koja ima energije, znanja… Ja sam imao dobar tim, a bilo je još kvalitetnih ljudi koji su želeli da pomognu, ali tada nisu mogli da nam se pridruže. Poražavajuće je da za 40 godina Dragana Džajića i Nenada Bjekovića nije stvoren nijedan kvalitetan fudbalski funkcioner. Posle 40 godina opet vidimo Džajića na poziciji predsednika Saveza. On sam misli da može bolje nego što je do sada radio, a i sistem je prihvatio da on može bolje. Za mene je to poraz. Poruka za sve ljude u Srbiji je da se ne gleda rad, da uopšte nije bitno da li si radio dobro ili loše. Bitno je da budeš podoban.
Vreme da svi stavimo prst na čelo
Ovo su samo nekad od pitanja koje je Nemanja Vidić postavio. A zar nisu ona najbolja paradigma stvarnosti u kojoj živimo?
Da li je normalno da se današnjim klincima odlazak u zatvor predstavlja kao nešto “kul”? I da ne bude zabune, to ne dolazi samo od Zvezdana Terzića. Svakodnevno smo izloženi sličnim porukama od raznih opskurnih likova koje gledamo sa novinskih portala, TV ekrana i društvenih mreža, a kojima je jedino merilo uspeha auto koji voze i odelo i sat koje nose.
Da li postoji neki sistem u ovoj zemlji i da li je isti za sve? Ili posebna pravila važe za odabrane.
Do kada će u Srbiji jedino važno biti koga znaš, a ne šta znaš?
Kada će kvalitet i znanje zameniti klimanje glavom i političku i svaku drugu vrstu podobnosti?
Postoje li mladi i obrazovani ljudi u ovoj zemlji koji zaslužuju šansu? Ili će svi svoju priliku potražiti u inostranstvu, a mi ćemo nastaviti da kukamo kako nam mladost i pamet odlaze?
Trebaju li uopšte ovoj zemlji slobodno misleći ljudi ili su joj potrebni samo poslušnici?
Džaba velelepni stadioni, ako na njima neće imati ko da igra.
Gde nam se trenutno nalazi domaći fudbal pokazalo je učešće naših ekipa u evropskim takmičenjima, gde su svi timovi ubedljivo eliminisani.
Istina, reprezentacija se posle 24 godine plasirala na EURO, to jeste uspeh, mada smo do samog kraja strepeli od rezultata u Leskovcu gledajući drugim okom šta se događa na meču Mađarske i Crne Gore.
Pa ni posle tog remija sa Bugarskom, koja je do tog meča odavno izgubila sve šanse za plasman i koju smo po kvalitetu trebali da ispratimo u Sofiju bar sa 3 gola u mreži, Dragan Stojković nije smogao snage da ispadne šmeker i da kaže da se izvinjava zbog pristupa i igre, da će se potruditi da u Nemačkoj ispravi sve greške i da će ekipa dostojno reprezentovati narod i zemlju. Samo to. Bilo bi dovoljno. Jer uopšte nije važno da li ćemo pobediti ili izgubiti, važno je da vidimo 11 momaka kojima je stalo do dresa sa državnim grbom.
Ali ne. Umesto toga izašao je pred javnost sa bledim pokušajima fora i fazona, kada očigledno nikome nije bilo smešno ono što su malo pre toga videli. Pa čak ni njemu. Mada ni silni novinari u Leskovcu nisu bili zainteresovani da ga pitaju koji su razlozi za očajnu igru. Valjda da ne kvare slavljeničku euforiju.
Zar je toliki problem nazvati stvari pravim imenom? Ne zato da bi likovali, nego da bi svi zajedno pokušali da uradimo nešto pozitivino i da se pokrenemo sa mrtve tačke u kojoj decenijama tapkamo.
Ono što je loše nazvati lošim, ono što je dobro pohvaliti. Prosto je.
Zašto se svaka kritika i svako neugodno postavljeno pitanje dočekuje na nož i praktično stavlja u rang državnog udara?
I za sve one koji se pitaju šta sve ovo treba Vidiću, što se ne povuče negde i uživa u plodovima svoje karijere, odgovor je vrlo prost.
Ako svi nastavimo da se povlačimo pred gorima od sebe, ako nastavimo da zabijamo glavu u pesak pred bahatošću, poltronstvom, partokratijom i kriminalom, šanse za kolektivno ozdravljanje ravne su nuli.
I za fudbal u Srbiji i za Srbiju.
Kompletan intervju Nemanje Vidića za NIN možete pogledati ovde.
