9.septembar 1970.
Pročitao sam Vonegatovu Kolevku za macu. Mračna knjiga. I veoma smelo napisana. Ipak, pesimizam nema mnogo veze sa umetnošću. Književnost je, kao i umetnost uopšte, religiozna.
U svojoj najvišoj manifestaciji ona daje snagu, iznosi nadu pred lice savremenog, čudovišno surovog sveta koji je u svom besmislu došao do apsurda.
Savremenoj umetnosti današnjice potrebna je katarza kojom bi očistila ljude pred nastupajućim katastrofama ili možda jednom katastrofom.
Neka je i nada i obmana, ona ipak daje mogućnost da se živi i voli ono lepo. Bez nade nema čoveka. Umetnost treba da prikaže sav onaj užas u kojem ljudi žive, ali samo ako postoji način da se na kraju stigne do Vere i Nade.
U šta?
Vere u to da je, bez obzira na sve, čovek ispunjen dobrom voljom i osećanjem sopstvene vrednosti. Čak i pred licem smrti. Nade u to da nikada neće izdati ideal – fatamorganu – svoju ljudsku misiju.
Čudno, kada se na osnovu jednog pokazatelja zajedništva ujedine u proizvodnji ili po geografskom principu, ljudi počinju da mrze i maltretiraju jedni druge.
Zato što svako voli samo sebe. Zajednica je iluzija, koja će pre ili kasnije rezultirati pojavom zloslutnih oblaka u obliku pečuraka iznad tla.
Ljudska zajednica koja teži jednom jedinom cilju – da se najede, osuđena je na propast, raspad, antagonizam.
„Ne samo od hleba!“ Čovek je stvoren kao spoj pritivrečnih osobina. Istorija nam argumentovano pokazuje da njen razvoj zaista ide najnegativnijim putem.
Tačnije, čovek ili nema snage da upravlja njome ili, ako i upravlja, ume samo da je odgurne na najstrašniji i neželjeni put. Ne postoji nijedan primer koji bi dokazao suprotno.
Ljudi nisu sposobni da upravljaju ljudima. Sposobni su samo da razaraju. A materijalizam će, ovako razuzdan i ciničan, dovršiti to razaranje.
Bez obzira na to što u duši svakoga čoveka živi Bog, sposobnost akumulacije večnog i dobrog, ljudi živući nepovezani u svojoj zajednici mogu samo da je unište. Jer se nisu ujedinili oko ideala, nego oko materijalne ideje.
Čovečanstvo je požurilo da zaštiti svoje telo (možda zahvaljujući logičnom i nesvesnom postupku, koji je poslužio kao početak takozvanog progresa). A nije porazmislilo o tome kako da zaštiti dušu. Crkva (ne religija) to nije uspela da uradi.
Na putu istorije civilizacije duhovna polovina čoveka sve se više i više udaljava od one životne, materijalne, i sada u tami beskonačnog prostranstva mi jedva da vidimo svetlo voza koji odlazi – to zauvek i bespovratno nestaje druga polovina našega bića.
Duh i telo, osećanje i razum nikada više neće moći ponovo da se sjedine. Prekasno je. Za sada smo samo još uvek samo obogaljeni strašnom bolešću koja se zove nedostatak duhovnosti, ali ta bolest je smrtonosna.
Čovečanstvo je učinilo sve da sebe uništi. Najpre moralno, a fizička smrt je samo rezultat toga.
Kako su ništavni, jadni, bespomoćni ljudi kada razmišljaju o „hlebu“ i samo o „hlebu“, ne shvatajući da ih taj način razmišljanja vodi u smrt. Jedino dostignuće čovekovog razuma bilo je spoznavanje principa dijalektike.
I kada bi čovek bio dosledan. I kada ne bi bio sklon samoubistvu, on bi mnogo shvatio, rukovodeći se tim principom.
Svi mogu da se spasu, ali jedino spasavajući se pojedinačno, svako za sebe. Došlo je vreme ličnog herojstva. Pir u vreme kuge. Spasavajući sebe, čovek može da spase sve. U duhovnom smislu, naravno.
Zajednički napori su jalovi. Mi smo ljudi i lišeni smo instinkta za očuvanje vrste, koji imaju mravi i pčele. Ali nam je zato data besmrtna duša, na koju je čovečanstvo pljunulo sa zluradošću. Instinkt nas neće spasiti.
Njegovo nepostojanje nas uništava. A na duhovne, moralne temelje smo pljunuli.
Šta treba učiniti za spasenje? Pa sigurno ne treba verovati u vođe! Sada čovečanstvo može spasiti samo genije – ne prorok, ne, nego genije koji će formulisati novi moralni ideal.
Ali, gde je on, taj Mesija?
Jedino što nam preostaje jeste da naučimo da umiremo dostojanstveno. Cinizam još nikoga nije spasio. On je sudbina malodušnih.
Istorija čovečanstva isuviše liči na neki čudovišni eksperiment nad ljudima, koji izvodi neko surovo biće nesposobno da oseti sažaljenje. Nešto poput vivisekcije. Hoće li nam to ikada biti objašnjeno?
Zar je moguće da je sudbina ljudi samo ciklus u beskonačnom prcesu, čiji smisao oni nisu u stanju da razumeju? Strašna je i sam pomisao na to.
Pa čovek, bez obzira na sve, i na cinizam i na materijalizam, veruje u beskonačno, u besmrtnost. Recite mu da se na svetu neće roditi više nijedan čovek, i on će pucati sebi u čelo.
Čoveka su ubedili da je smrtan, ali kada se nađe pred opasnošću koja mu zaista oduzima pravo na besmrtnost, on će se braniti kao da njega lično tog trenutka neko hoće da ubije.
Čovek je, jednostavno, moralno iskvaren.
Tačnije, ljudi su postepno jedni druge iskvarili. A oni koji su razmišljali o duši tokom mnogo vekova, sve do dana današnjeg – fizički su uništavani, što se i danas događa.
Jedino što može da nas spase jeste nova jeres, koja će uspeti da sruši sve ideološke institucije našeg nesrećnog varvarskog sveta.
Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu.
Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestvuje sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima.
Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti…
Ako je čovečanstvo sposobno za to, onda još nije sve izgubljeno. Jiš uvek imamo šanse. Čovečanstvo je previše stradalo, i osećaj za patnju u njemu je postepeno atrofirao.
To je opasno. Jer se čovečanstvo sada ne može spasiti krvlju i patnjom. Bože kakvo je ovo vreme u kojem živimo!
Odlomak iz dnevnika Andreja Tarkovskog „Martirologijum 1970 – 1986“ – Akademska knjiga iz Novog Sada.
Objavljeno u kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 03.06.2017. godine
Izvor: Pulse
