Amber alert je sistem koji predstavlja model širenja i objavljivanja informacija javnosti u specifičnim slučajevima nestale dece.
Objave putem različitih medija – televizijskih i radio emisija, Interneta, SMS poruka, ekrana na bankomatima, autoputevima itd. mogu da dopru do građana koji će zapamtiti lice deteta i potencijalno ga uočiti ili imati validne informacije koje policiji mogu da pomognu u potrazi.
Amber alert sistem od danas je dostupan i u Srbiji pod imenom “Pronađi me“.
Ovo je priča o Amber, devojčici po kojoj je sistem dobio ime.
Strašni 13. januar 1996.
Amber Hagerman bila je tipična devetogodišnja devojčica. Sa roditeljima i mlađim bratom je živela u Arlingtonu, u Teksasu. Volela je da vozi bicikl i bila je u timu izviđača.
Uopšte, njen život ni po čemu se nije razlikovao od života miliona devojčica koje su devedesetih godina odrastale u Americi. A onda je jedno strašno zimsko popodne, sve to promenilo.
Bio je 13. januara 1996. godine. Kako bi iskoristili što više od sunačnog, zimskog dana Amber i njen petogodišnji brat Riki odvezli su se biciklama do parkinga ispred jedne napuštene prodavice, piše Istorijski zabavnik.
Neko je tu postavio rampe za bicikle i sva deca iz kraja su tu dolazila da se voze i igraju.
Nakon nekog vremena, Riki je rešio da ide kući i Amber je ostala sama. Samo nekoliko trenutaka kasnije, oteta je!
Penzionisani 78-godišnji automehaničar Džim Kevil bio je jedini svedok zločina. On je živeo nedaleko od parkinga i video je crni (ili plavi) pik-up kako staje i kako vozač grabi devojčicu i gura je u kamion.
Amber je vrištala i otimala se, ali jednostavno nije bila dovoljno jaka.
Džimi je odmah pozvao policiju i ekipa je bila na licu mesta za nekoliko minuta.
Džimi je otmičara opisao kao “belca ili hispano muškarca, starog od 25 do 40 godina, prosečne visine i građe”.
Ovo nije mnogo pomoglo. Situacije da potpuni stranac otme dete bile su ekstremno retke i teške za rešavanje baš zbog toga što nije bilo mnogo dokaza od kojih može da se krene.
Ipak, policija je detaljno počela da pretresa okolinu naročito tražeći crni (ili plavi) pik-up.
Više od 50 policajaca i federalnih agenata tražilo je Amber. U potragu se uključila i porodica, ali i komšije i prijatelji i uskoro je čitava zajednica očajnički tražila devojčicu.
Nažalost, ništa nije pomoglo…
Pet dana nakon otmice, slučajni prolaznik koji je šetao psa pronašao je telo devojčice u potoku koji je nadošao zbog oluje koja je besnela prethodne noći.
Mesto je bilo udaljeno manje od 10 kilometara od parkinga sa kog je Amber oteta.
Bila je potpuno naga, osim jedne čarapice koja je ostala na nozi. Autopsija je pokazala da je otmičar držao Amber živu bar dva dana nakon kidnapovanja.
Bila je pretučena i silovana pre nego što joj je prerezan vrat.
Policija u Arlingtonu zaključila je da je nabujala voda telo donela na mesto gde je pronađeno i da je nemoguće utvrditi gde se pre toga nalazilo.
Ni forenzika nije bila od velike pomoći.
Voda je sprala najveći deo dokaza sa tela i detektivi zapravo nisu imali odakle da krenu.
Telefon u stanici zvonio je s vremena na vreme i ljudi su delili određene informacije, ali na kraju – svi tragovi su se pokazali lažnim.
Sve do danas, slučaj otmice i ubistva Amber Hagerman ostao je nerešen.
Nesreća koja je promenila zakone
Vest o tragičnoj sudbini Amber Hagerman kao požar se proširila Amerikom. Na televiziji ju je videla i izvesna Dajen Simon iz Fort Vorta u Teksasu i priča ju je mnogo potresla.
Iako nije poznavala ni Amber ni njenu porodicu, i sama je bila majka i duboko je saosećala sa roditeljima nesrećne devojčice.
Tako je i došla na ideju koja je na kraju promenila svet!
Dajen je otišla na lokalnu radio stanicu sa revolucionarnom zamisli. Ako mediji već izdaju upozorenja o nadolazećim olujama i vremenskim neprilikama, zašto ne bi javljali i o slučajevima otmice dece?
Da je lokalna zajednica odmah saznala da je Amber oteta možda bi neko video pik-up i dojavio policiji? Možda bi devojčica bila pronađena živa? Možda bi sve bilo drugačije?
I – ideja je zaživela!
Prvo su mediji u Teksasu započeli saradnju sa lokalnom policijom kako bi zajednički razvili sistem upozorenja u slučaju otmice dece.
Tokom 1996. druge jurisdikcije širom države su počele da uspostavljaju slične sisteme za obaveštavanje javnosti i vremenom je osnovan američki nacionalni Amber alert program.
Kako sistem funkcioniše?
Amber alert (America’s Missing: Broadcast Emergency Response) podrazumeva informacije koje se hitno i istovremeno plasiraju na svim mogućim kanalima masovne komunikacije. Televiziji, radiju, telefonima, LED bilbordima, GPS navigaciji, društvenim mrežama…
Program se prekida i javnost u celoj zemlji odmah saznaje o nestanku deteta, njegovom izgledu i osobinama. Kada je nestalo, gde je poslednji put viđeno, šta je na sebi imalo obučeno i kome treba da se obrate u slučaju da nešto vide.
Iako je princip isti, Amber alert se ne zove svuda tako.
U Džordžiji je “Levijev poziv” (u znak sećanja na Levija Frejdija), na Havijima “Mejli Amber alert” (u znak sećanja na Mejli Gilbert). U Arkanzasu “Morgan Nik Amber alert” (u znak sećanja na Morgana Nika) i na Juti “Rejčel alert” (u znak sećanja na Rejčel Ranijan).
Amber alert se ne oglašava uvek već samo kada policija proceni da su ispunjeni svi, unapred dogovoreni kriterijumi.
Prema rečima Roberta Hovera iz Međunarodnog centra za nestalu i eksploatisanu decu, oko 95% Amber alert slučajeva se reši u roku od 72 sata.
Do februara 2005. sve savezne države SAD su prihvatile Amber alert. Sličan sistem postoji i u još 22 države širom sveta.
Sistem “Pronađi me” u praksi
Sistem će funkcionisati tako što će prlikom nestanka deteta svi mobilni operatori poslati poruku korisnicima da je dete nestalo.
Mediji će imati obavezu da u prvi 8 sati od nestanka prekidaju program – i objavjuju informaciju o nestalom detetu.
– Televizije i radio stanice će na svakih pola sata prekidati program i objavljivati formatiranu fotografiju nestalog deteta, sa posebnim zvukom i govorom. Nakon 8 sati do 48 sata to će raditi na svakih sat vremena. Nakon 48 sati mediji više neće imati tu obavezu, jer se smatra da je javnost već obaveštena da je dete nestalo – objasnio je za Telegraf.rs najveći borac za ovaj sistem Igor Jurić.
On kaže da će se sistem “Pronađi me” razlikovati od sličnih sistema u svetu jer se radilo na prevazilaženju problema i manjkavosti koje su druge zemlje imale.
– Smatram da će zaista dobro raditi. Podredili smo ga našem podneblju i onome što vidimo da jeste problem kada pričamo o nestancima naše dece – rekao je on.
