5.1 C
Novi Sad
18.04.2024.
NaslovnaMagazinIndijanapolis pamti 8. septembar, a pamtiće i Filipini

Indijanapolis pamti 8. septembar, a pamtiće i Filipini

Ima taj septembar neku čudnu simboliku kroz ceo moj život.

Prva asocijacija naravno bila je, kao i svima, početak školske godine. Onda, kako je život već počeo da gazi svojim uobičajnim ritmom za njega sam počeo sve više da vezujem rođendane nekih važnih ljudi, ali i smrti nekih još važnijih ljudi.

Asocirao me je i na hit benda Green day “Wake me up when september ends” koji sam kao tinejdžer besomučno vrteo na staroj “Aivinoj” muzičkoj liniji podstanarskog stana u kom smo tada živeli. Sada me podseća na ratu za kredit i jesenju akciju piletine u obližnjem marketu.

Septembar 2002.

Sećanja na septembar se smenjuju, ali jedno se posebno iskristalisalo i ostalo duboko urezano u memoriju.

Bila je to 2002. Sam početak novog milenijuma

Društvo tek izašlo iz socijalizma, bombardovano, sa nekoliko ratova iza sebe, ranama koje još nisu zacelile i pogledom u obećanu svetliju budućnost koju i dalje čekamo.

Kao po pravilu, u nedostatku bilo kakve druge afirmacije sve naše nade smo polagali u sportiste. Oni su bili ti što su još jedini uspevali da nas učine ponosnim i srećnim u godinama kada se ponos gubio lako, a sreća dozirala na kašičicu.

Oni su bili taj mali David koji još jedini može izaći na megdan globalističkim Golijatu, udariti ga direktno u zube i poslati na patos. Pobediti.

Pobediti za nas. Nas obespravljne, sankcionisane, tranzicionisane, prokazane, slomljene pod teretom nametnute kolektivne krivice. Neprilagođene i nedokučive. Nas “genocidne”, divljake iz male zemlje na Balkanu što nikako da postane deo vrlog novog sveta.

Tu su na scenu stupali košarkaši. Oni su bili ta karta na koju smo očajnički igrali. Za razliku od košarkaša fudbaleri su nas godinama temeljno navikavali na poraze. Te 2002. Mijatovićeva prečka iz 1998. je odzvanjala istim intenzitetom kao i danas, i manje više od njih ništa nismo ni očekivali. Kao što ne očekujemo ni danas. Vaterpolisti i odbojkaši su takođe konstantno beležili sjajne rezultate, ali budimo iskreni… Sa basketom je uvek bilo nešto više.

Između Srba i košarke postoji neka tajna veza i čini mi se da se uvek posebne emocije uključe kada vidimo tu ekipu na okupu i čujemo onaj karakterističan zvuk mrežice kroz koju prolazi lopta i škripu patika na parketu.

Osim toga, košarkaši su nas odavno navikli na uspehe i na sebe nabacili teško breme i obavezu da moraju obradovati naciju.

Pobedite Amere

Tako smo ih i te godine ispratili u daleki Indijanapolis. Četa u plavim dresovima sa čuvenom Sinalco reklamom predvođena Svetislavom Pešićem otputovala je u SAD na Svetsko prvenstvo.

Niko to nije smeo da izgovori naglas, ali svi smo potajno priželjkivali medalju, pogotovo posle zlata na Evropskom prvenstvu u Istanbulu 2001.

Međutim, znali smo da je Svetsko druga priča i da nas tamo čekaju Amerikanci sa svojim “Timom snova”. Ali kao što već rekoh nada u epsku pobedu tinjala je u svakom od nas. Pobediti Amerikance usred Amerike. Pa ima li šta lepše?

Bila je to sjajna ekipa sa Stojakovićem, Divcem, Bodirogom, Gurovićem, Jarićem i ostalim majstorima igre 5 na 5.

Svi već znamo šta se desilo u Indijanapolisu.

Jugoslavija je tada maestralnom igrom osvojila Mundobasket, razmontirala Amerikance u četvrtfinalu i kući se vratila sa zlatom. A mi smo kolektivno još dugo vremena živeli vozeći se na osećaju tog blistavog trijumfa.

jugoslavija-indianapolis
Foto: Nebojša Paraušić

I tako sinoć, listajući Gugl i evocirajući uspomene iz Indijanapolisa dok osećam da mi telo već treperi od pomisli na meč sa Kanadom, bacim pogled na datum tog čuvenog finala 2002. u kom smo pobedili Argentinu. Piše 8. septembar. Bacim pogled na telefon. Pa i danas je 8. septembar.

Isti dan – 21 godina kasnije. Slučajnost? Ne bih rekao…

Šta se promenilo?

Pa promenilo se mnoga toga.

Jugoslavije više nema, sad smo Srbija. Igrači koji su tada osvojili zlato odavno su u penziji. Sinalco iskreno nemam pojma da li postoji, nisam ga popio godinama. Kult reprezentacije više nije na nivou na kom je je bio tih godina, pa sad pred svako veliko takmičenje strepimo da vidimo ko će se odazvati a ko ne. Što je nekada bilo nezamislivo.

Ali neke stvari i dalje su iste. Ljubav Srba prema košarci i Svetislav Kari Pešić na klupi. I ista ona prikrivena nada u veliki trijumf.

Omaleni Piroćanac koji nas je u SAD vodio do šampionske titule prihvatio se ponovo vrućeg krompira i seo na klupu reprezentacije. Onda kada to skoro niko nije želeo. Suočen sa raznim vrstama osporavanja, kako to već kod našeg naroda ide, oko sebe je okupio ekipu ratnika koja možda, po nekim profesionalnim parametrima, nije najbolje što Srbija ima, ali je na Filipinima dokazala da po svim drugim merilima jeste. Pre svega onim ljudskim.

U daleku Manilu su otišli ratnici koji se od početka svim srcem bore za nacionalni grb. Fajteri koji nisu tražili izgovore, govoreći da su umorni i da žele da odmore preko leta, čuvajući se za milionske ugovore i Cecine koncerte.

“Majke mi, srećan sam što sam ovde”

To su momci koji za kapitena imaju jednog Bogdana Bogdanovića koji na početku priprema, kada se više pričalo o onima koji nisu došli, nego o onima koji su tu, onako dečački iskreno kaže: “Majke mi, srećan sam što sam ovde.”

Isti ti momci su pokazali šta znači reč ekipa u trenutku kada jedan od njihovih drugara gubi bubreg izlaze na teren i maestralno razbijaju Litvance posvećujući mu pobedu.

Oni će danas izaći na megdan Kanadi u borbi za prolazak u finale i šta god da se desi mi već imamo naše nove šampione.

Jer kao što kaže Nebojša Glogovac u onoj čuvenoj, već izlizanoj, replici iz filma “Nebeska udica” – šampion se postaje tako što izađeš na teren kad je najteže i pobediš. Ali to zaista jeste tako. I ova ekipa je to već uradila.

Poruka što ostaje

Niko im nije davao prevelike šanse pred početak prvenstva, a stigli su do polufinala. Ali ono što još više oduševljava Srbe navučene na basket, od same igre i rezultata, jesu njihovi osmesi, osećaj zajedništva i iskra u očima dok igraju za svoju zemlju.

Jer uspesi se ne mere uvek peharima, medaljama, MVP titulama, NBA prstenjem ili milionima na bankovnim računima. Uspesi se ponekad mogu izmeriti i porukama koje šalješ. Porukama čiji pravi značaj možda nije vidljiv odmah, ali će odjeknuti u godinama koje dolaze. I ostati u večnosti. Kao što se taj Indijanapolis i dalje spominje dve decenije kasnije i spominjaće se i naredne dve. I posle toga.

Možda i grešim. Možda zaista u ovom vremenu kada nas dresiraju da smo važni samo kao pojedinac i da sam bitan samo “ja”, kada pokušavaju da ubiju svaki osećaj zajednice i pripadnosti bilo čemu, od porodice pa do osećaja ponosa da igraš za zemlju iz koje dolaziš, ovi momci deluju kao neki neuspeli eksperiment.

Ali i dalje ne želim da verujem da su individualno zadovoljstvo i lični ćar važniji od činjenice da će sutra neki klinac gledajući ovu ekipu uzeti loptu u ruke, poći do prvog terena iza zgrade, namestiti ruku za 3 poena i uzviknuti Bogdanoviććććććć Srbijaaaaaa kada lopta probuši mrežu? Slobodno me zovite nepopravljim romantikom.

Zato mislim da ni ovog 8. septembra ne možemo izgubiti. Bogovi košarke biće na našoj strani i nagradiće ovu ekipu, jer ona to zaslužuje više od svih. A i ako se to desi, ako izgubimo, imaćemo još jedan 8. septembar i neka nova sećanje na jednu reprezentaciju koja je dala sve od sebe da nas usreći. I to je sasvim dovoljno.

I zato momci danas igrajte za sebe, za čast, za prestiž. Neka bude kao što je Kari Pešić napisao na tabli: “Svi za jednog, jedan za svi”. Mi smo uz vas.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by FIBA Basketball World Cup (@fibawc)

Povezani tekstovi

POSTAVI KOMENTAR

Molimo, unesite Vaš komentar!
Molimo, unesite Vaše ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo.Molimo Vas da nas kontaktirate!

Pratite nas

417FanovaLajkuj
485PratilacaZaprati
275PratilacaZaprati

Poslednje objavljeno