Moska i Pareto bili su usredsređeni na vladajuće elite. Gistav Le Bon (Gustave Le Bon) (1841-1931), francuski socijalni psiholog, koncentrisao se na psihologiju masa ispoljenu u ponašanju gomile.
Fenomen od znatne važnosti u eri ubrzane industrijalizacije i demokratizacije.
– Zamena nesvesnih postupaka gomila svesnim postupcima pojedinaca jedna je od osnovnih karakteristika sadašnjeg doba – izjavio je Le Bon u predgovoru svoga dela Psihologija gomila (1895).
U prošlosti, govorio je Le Bon, rivalstva među monarsima dominirala su evropskom političkom scenom.
Mišljenje masa retko se razmatralo, a u vecini slučajeva nije se uopšte uzimalo u obzir
Ali Evropa je preživela veliku transformaciju.
– Doba u koje ćemo upravo ući uistinu će biti ERA GOMILE. U tom novom dobu glas masa je preovladao. Sudbine nacija sada se rešavaju u srcu masa, a ne više u savetima viadara.
Organizovane u socijalističke partije, sindikate i saveze, mase teže da eliminišu više klase i uspostave egalitarističko društvo.
Njihovi postupci prete civilizaciji, koju je, upravo stvorila i usmeravala malobrojna intelektualna aristokratija, a nikada mase.
Le Bon je izveo mnoge primere ponašanja masa iz Francuske revolucije, ali se isto tako oslanjao i na događaje iz sopstvenih dana, uključujući i čuvenu epizodu Bulanže s kraja osamdesetih godina devetnaestog veka.
Razne političke frakcije, a naročito rojalisti i nacionalisti željni da zbace Treću francusku republiku, idealizovale su generala Žorža Bulanžea (Georges Boulanger).
Videći u Bulanžeu čoveka sudbine, voljenog vođu, pariske mase bučno su zahtevale da on preuzme vlast.
Da je Bulanže podigao ustanak, primećuje Le Bon ,,mogao je lako da nađe stotine hiljada ljudi spremnih da žrtvuju svoje živote za njegovu stvar”.
Upravo taj odnos izmedu lidera i masa interesovao je Le Bona.
Le Bon je upotrebio izraz gomila za grupu ljudi u kojoj je individualnost utopljena u masu, a pojedinac gubi kontrolu nad svojim emocijama.
Psihološka gomila mogla bi biti i ulična rulja, politička partija, radnički sindikat.
Aglomeracija individua, predstavlja nove karakteristike, veoma različite od onih koje poseduju pojedinci koji je sačinjavaju.
Osećanja i ideje svih jedinki u skupu poprimaju isti pravac, a njihova svesna ličnost nestaje.
Gomila poprima kolektivni um, u kome je kritičko misljenje baruština i nesvesni kvaliteti dobijaju nadmoć.
Pojedinac koji sačinjava deo gomile dobija, samo na osnovu uvažavanja brojki, osećanje nepobedive moći koja mu dopušta da se prepusti nagonima koje bi, da je sam, na silu držao zauzdanim.
Kako je gomila anonimna, i, prema tome, neodgovorna, osećanje odgovornosti koje uvek kontroliše pojedince nestaje u potpunosti.
Obuzet hipnotičkom snagom gomile, pojedinac spremno žrtvuje lične interese kolektivnim interesima:
– Pošto je potpuno izgubio svoju svesnu ličnost, on se povinuje svim predlozima izvršioca koji ga je nje lišio, i čini dela u potpunoj suprotnosti sa svojim karakterum i navikama.
Postajući sve više netolerantan i fanatičan, pripadnik gomile, spušta se nekoliko prečaga niže na lestvama civilizacije.
Izolovan, on je kultivisani pojedinac. U gomili, on je varvarin — to jest, stvorenje koje deluje po nagonu.
Gomila aktivira ove destruktivne instinkte nasleđene iz naše primitivne prošlosti, uveren u nekažnjivost, pojedinac im daje punu slobodu, što nije u stanju da učini u običnom toku stvari.
Ponašanje gomile uverljivo pokazuje da je ,,uloga koju igra nesvesno u svim našim postupcima ogromna, a ona koju igra razum jako mala“. Da je u takmičenju s osećanjem ljudski razum potpuno nemoćan.
Le Bon je razmatrao i predvodnike gomila i njihove načine ubedivanja.
– Gomila je servilno stado koje nije u stanju ništa da radi bez gospodara – kaže Le Bon.
Vođe ,,su češće ljudi od akcije nego razmišljanja”. Oni su, bolesno nervozni, razdražljivi, na granici ludila.
Fanatično odani svojim uverenjima, oni ne reaguju na logičke argumente. Mase, uvek spremne da slučaju čoveka jake volje reaguju na intenzitet vere vođe.
Godine 1898, tri godine posle objavljivanja Psihologije gomile, Le Bon je napisao Psihologiju socijalizma, u kojoj je uporedio socijalizam sa religijom koja obećava spasenje na ovom svetu.
Trijumfu socijalizma, predviđao je, uslediće robovanje, beda i cezarizam. Inteligenciju i sposobnost zameniće osrednjost… Biće to pakao, strašan pakao.
Ovaj argument je imao podršku francuskih konzervativaca, koji nisu imali poverenja u organizovanu snagu radničke klase i plašili su je se.
I Musolini i Hitler, koji su namerno nastojali da zavedu mase, manipulišu masama i njima i dominiraju, usvojili su Le Bonove ideje, koje su postale opšte mesto početkom dvadesetog veka.
– Ne znam koliko sam puta pročitao Psychologie des Foules – izjavio je Musolini.
– To je odlično delo kome se često vraćam – Hitlerova analiza gomile.
Marvin Peri
Intelektualna istorija Evrope
Izvor: Pulse.rs
