Stendalov sindrom jedno je od najneobičnijih psihosomatskih stanja.
Sigurno ste čuli za slučajeve ljudi koji su dobili napad panike, vrtoglavicu ili je srce počelo ubrzano da im lupa u nekoj poznatoj galeriji ili muzeju dok su stajali ispred poznatih umetničkih dela.
Evo o čemu je reč.
Prilikom svoje posete Firenci, francuski pisac Mari-Anri Bel poznatiji kao Stendal je posetio čuvenu crkvu Santa Kroče.
Mesto konačnog prebivališta ni manje ni više nego tri čuvena muškarca koji su ostavili neizbrisiv trag u ljudskoj istoriji – filozof Nikolo Makijaveli, umetnik Mikelanđelo i astronom Galileo Galilej.
O ovoj poseti Stendal je napisao sledeće:
– Našao sam se u nekom obliku ekstaze, zbog ideje da sam u Firenci, blizu velikih ljudi čije grobnice sam posetio. Apsorbovan u kontemplaciju uzvišenog … Stigao sam do mesta gde se susreću nebeske senzacije … sve je tako živo uticalo na moju dušu. Ah, kad bih mogao samo da zaboravim. Moje srce je ubrzano kucalo, što u Berlinu nazivaju ‘živcem’. Osećao sam da je život isčileo iz mene. A dok sam hodao plašio sam se da ću pasti.
View this post on Instagram
O čemu je zapravo reč?
Stendal naime nije bio ni prvi ni poslednji koji je ovako reagovao na “izloženost” lepotama i istorijskom nasleđu, piše National Geographic.
Ali je u istoriji svakako zabeležen kao najpoznatiji slučaj – zbog čega je fenomen dobio naziv “Stendalov sindrom”.
Najviše studija na ovu temu je sprovedeno u Italiji, poput primera iz 1989. godine.
Tada su iz Bolnice Santa Maria Nuova u Firenci objavili da je 106 hitnih slučajeva tokom godine, bilo povezano sa iznenadnim pogoršanjem zdravlja turista – prilikom poseta nekoj od mnogobrojnih galerija u tom gradu.
Prijavljeni simptomi kretali su se od dezorijentacije i vrtoglavice do srčanih palpitacija, halucinacije i gubitka svesti.
Konačan zaključak je bio da ostatak sveta nije dovoljno navikao na lepote koje se mogu videti u njihovoj zemlji.
Naknadni istraživački radovi osporili su predstavu da je sindrom povezan sa određenim mestom tj. Italijom.
Jer su slični slučajevi zabeleženi širom sveta, grad Jerusalim u proseku tretira isto onoliko turista sa istim simptomima, kao i firentinske bolnice.
Stoga se danas mnogi slažu da je Stendalov sindrom zapravo – univerzalno iskustvo.
O simptomima sličnim Stendalovom sindromu izveštavao je i Sigmund Frojd, prilikom svoje posete Akropolju, u Atini.
Slično je iskusio i Fjodor Dostojevski, posetivši Bazel, u Švajcarskoj. Tada je posmatrao delo “Telo mrtvog Hrista u grobu“, autora Hansa Holbajna.
Nauka na ovu temu…
Članci iz psihologije i kognitivnih nauka – u većini slučajeva definišu Stendalov sindrom kao “retko psihijatrijsko stanje koje prate vrtoglavica, panika ili paranoja usled izlaganju umetničkim delima ili istorijskom nasleđu”.
Simptomi mogu varirati, ali uzrok je uvek isti.
Jedna od teorija sugeriše da su simptomi pripisani sindromu zapravo rezultat fizičke iscrpljenosti.
Prelazeći velika rastojanja i nakon desetina sati provedenih u muzejima u kombinaciji sa zdravstvenim problemima sasvim je izvesno da će ljudi iskusiti neki od navedenih simptoma.
U teoriji, ima smisla da neko ko ceni umetnost, na istu i reaguje emocionalno.
Međutim, naučnici se slažu da su potrebna dalja istraživanja kako bi se utvrdilo kako se ovi odgovori obrađuju u našem mozgu i da li je za sve krivac samo lepota.
Da li ste vi nekada doživeli nešto što bi opisali kao Stendalov sindrom?
