U sećanju mi je poseta jednom vrtiću, na poslednjoj godini studija pedagogije. Na vratima, moje koleginice i mene dočekuje glavna vaspitačica, koja kako me je ugledala obradovano počinje da recituje:
„Pošla koka na pazar,
nije rekla dobar dan,
već je rekla dobro veče,
pokloni se i uteče.”
Pomislih, priprema nas vaspitačica na ono što nas čeka, dolazimo među decu, biće tu još pesmica. Međutim, ona mene oslovljava imenom i pita: „Ne sećaš me se?” Prevrćem po mislima sećanja, ali njen lik ne mogu da prizovem.
View this post on Instagram
Bila je to Maja, moja vaspitačica, čiji lik više ne odgovara mojim sećanjima. I priča mojim koleginicama, koje sve to zbunjeno gledaju, kako je posle odlaska moje vaspitačice u penziju ona preuzela našu grupu i kako je brinula o tome kako ćemo je, mi deca, prihvatiti.
Priča dalje: “Ulazim u sobu, deca me posmatraju, da bismo se upoznali pitam ih čega vole da se igraju, šta su naučili, a ova mala se odmah javlja i kaže ja znam novu pesmicu, počinje da recituje i tako animira drugu decu da i oni nešto kažu.”
Verovatno sam bila suviše mala da bih se sećala tog događaja. Ali sećam se te recitacije i mnogih drugih koje sam s lakoćom pamtila i uvek bila spremna da ih deklamujem ako bi „publika” to tražila. Biće da sam ja svoja prva javna nastupanja imala u najranijem dobu.
Da li s takvom lakoćom i bez ikakvog osećaja treme nastupam i danas?
Svakako da ne. Promenila su se moja očekivanja. Samim tim što mi je danas stalo do toga da moje izlaganje bude što bolje, logično je da uoči nastupa osećam tremu.
Ona je čak nužna da bi naše izlaganje bilo dobro. Upravo nas trema tera da o nastupu razmišljamo, da se za njega pripremamo, promišljamo o tome šta i kako ćemo da kažemo i uvežbamo svoje izlaganje.
To nam pokazuje da tremu ne moramo da prevaziđemo da bismo nastupali, nego da je prihvatimo kao normalnu reakciju.
View this post on Instagram
Tekst: Jasmina Dabić – saradnica portala NooK
Dugogodišnja novinarka, kouč za javno predstavljanje i autor umes.i.ti.javno.govoriti
