CRVENI STAN
Alini
Vino kaplje na potpetice
Sa tvojih bakalinskih usana
Vodiš u vetrove tvoga stana
Kći luke
U crvenom stanu svaki dan
Mi pijemo vino, vino pomešano sa ugljem
Kćeri Lune
I ne priliči nam tad
Da se sećamo stvari
Jer mi pospano znamo
Da su nas ljubili
U ruke
Grudi odaju razvrat
Spokojne od maštanja
Teskobe
Nesna
Kći luke
Ti nisi ipak samo obična žena
Crna si kao tvoja ugljenasta kosa
Kćeri Lune
Samo umočen šapat u čaj
Kao u nekakve tvoje tajne
Znaj da ti mirišu ruke ruke
Kći Lune kći Lune
Izmišljaš sklapaš
Od crvenila mraka
Kći Meseca kćeri luke
U PUTNIČKOM STANU
Ti i ja
u pljusku
jedemo badem
po smoli
usoljenu ribu
preko usana
Ti u hulahopkama
pružaš ruke
držeći
bokore ljuski
jabuka
Jutro je
ogrezlo
u soli
Vučeš prst
po tanjiru
zrikavci
zriču
NA PRSTIMA
Tvoje
grudi
od kore
Kašlješ
Znoj ti
miriše
na dunje
Na korzou
Ukrajinka
igra na gitari
Iz ružičnjaka
vri tvoje
čelo
Zastavši
zadržavaš dah
CRES
Ivi H.
Sredinom
avgusta
ili jula
Naleti
mojih strasti
Cres
nepoznate godine
Majka
akrobata
otac
moreplovac
Ti
dete
mraka
cirkusa
boriš se sa ramenima
Imaš
stopala
žene
Hodaš
unazad
Cres u šumi jela
KIJEV-CARIGRAD
Zaselak
pust
lipe toče tosku
Devojčica stopalima
gazi bubamare
Gleda nepokretna
majka iz naslonjače
Beli se vezir
Seljanka muze
Biće nevreme
Prolaze vozovi pored Odese
zemlje lilihipa
Otvara se carstvo nara
Sabahudin
broji korake
Marta
ona sumnja
izlazi
u noć
Imitira svog
Jevrejina
Sabahudin dodiruje
zanoktice
Žitnica
Zanosi je vetar
Pokošena je
pljuskom
Iznad usana
beleg
jedva vidljivih
dlaka
Mleko se zadržalo
po njima
BERLIN ČETRDESETPETE
Tri žene sede na steni kamenom panju
guduri ždrelu nehajne hladovine
zaudara bakar i čaplje u sjaju drže svod
vade zelenkaste papirne didrahme
da žene jedna drugoj pokažu
strune kao izvezene kose
Tamo u daljini galebova čuje se top
dolazeći svod vojske sa Urala
tri žene sede na kamenom panju
gledajući u svod kao da je od vode
Po barama nežne cvetaju aprilske lipe Berlina
kukuruzovina još neposejana miriše iz polja
nisu iz vazduha isparile ni jesen ni zima
ni svodovske piruete
bela labudova pera po provaliji pozornice
nedohuktala zaspala
razbijena u staklu
Žene sede kao na platnu naslikane
ruž od karmina na opušcima već u bari leži
smeju se jedva
senke se ocrtavaju na licima
stegnutim od grča
Jedna preko kolena drži vrat ždrala
U ponoć
zapovednik sa Pankova uzviknu
oganj
Dušan Mijušković je rođen 1981. u Beogradu. Živeo je duže vreme u Sjedinjenim Američkim Državama. Bavio se graničnim oblastima filosofije, umetnosti i duhovnosti.
Krajem prošle decenije radio kao novinar beogradskog NIN-a. Poeziju piše od detinjstva, no tek ove godine, nakon veće životne drame, počinje ozbiljnije da predstavlja svoju umetnost javnosti.
Objavljivao je na književnim portalima i u magazinima: Hiperboreja, Fenomeni, XXZ magazin, Bludni stih, Enheduana, Časopis Kult, Strane, Kirk, Čovjek Časopis, Libartes…
Objavio je jednu zbirku poezije. Živi u Beogradu.
